Писци и књиге VII

ИСТОЧНО ИЛИ ЈУЖНО НАРЕЧЈЕ 25

књижевника треба прво да научи како се словенски пишу неке речи! Како је тај захтев удаљен од простога правила: „пиши као што говориш!“ Усиљавајући се да пошто пото нађе што више разлога за јужно наречје, Караџић је дошао да пориче самога себе, да прихвата тврђења својих противника „славјанствујушчих“ етимологичара и да од српских писаца тражи знање црквеног језика!

5) Јужно наречје је „и у дубровачкијех списашеља, и шако се само чрез њега можемо ујединити с нашом браћом римскога закона, која с радошћу нама руке пружају. Ми сви ваља да се трудимо дотле да дотјерамо да нам језик у књигама буде једнак...“ Тврђење делимично тачно, у целини нетачно. У свакоме случају као разлог се не може одржати. Од „наше браће римскога закона“ само су, иначе малобројни, Дубровчани од ХУП века писали јужним говором (и то не сви), докле су писци из северне Далмације, Босне и Славоније писали готово редовно икавски, а писци из кајкавске Хрватске писали екавски. У доба када је Караџић писао ове редове дубровачка књижевност била је мртва, а „наша браћа римскога закона“, тадашњи Илирци, писали су екавски! Караџићев разлог окреће се противу њега самога: ако се хтело јединство са католичким делом нашег народа, требало је усвајати источно наречје којим се тада писало у Загребу. |

6) Поред тих пет разлога, Караџић је имао још један разлог, који није изрично навео: како су му југо-западни крајеви из-