Писци и књиге VII

26 ПИСЦИ И КЊИГЕ

гледали етнички свежији и чистији, већма српски, он је јужно наречје смашрао за право, непокварено и чисто српско наречје. Усвајање јужнога наречја било је сасвим у логици његове основне романтичарске идеје: иппо ближе простом народу! једна од његових главних идеја, у опште, била је национално и књижевно истаћи језгро српског народа на Балкану, балканско Српство у ондашњим турским провинцијама, на супрот периферијском Српству у јужној Угарској и Срему, где је тада био усредсређен духовни живот српски. Народну поезију југо-западних крајева он је стављао на супрот уметничкој књижевности угарских Срба, писаној рђавим језиком и без довољно националне подлоге. Сукоб Вука Караџића са ондашњим српским писцима био је у ствари сукоб између балканског и угарског Српства. На Србе у Угарској, нарочито по варошима, Караџић је гледао као на изопачен, недовољно националан део народа, и бојао се да ти „учени Србљи“ ве покваре новостворену Србију. То што је мислио отворено је казао тек 1845 године: „Што сам до сада све околишио, овдје Ћу изријеком да кажем: да се у свему народу нашему нигдје не говори српски тако ружно и покварено као у Сријему, у Бачкоји у

Банату. И што је год мјесто веће и има у

себи више господе и књижевника, то се у

њему говори горе; тако сељаци говоре.

боље од варошана, а слуге од господара. ја сам напоменуо на страни 18како је кварење језика прешло и у Србију, и ако му се как-

Пе аса. и =.