Писци и књиге VII

28 ПИСЦИ И КЊИГЕ

доцније наводили они који су били за њ: то „је његова благогласност. Одиста; јужно наречје својим обиљем самогласника и умекшаваним д,шилу 7, ћи љ, има нечега јужњачки меког и подсећа на талијански. Као саливени изгледају они стихови у прекрасној народној песми Стари Вујадин. 7

Кад су били бијелу Лијевну,'

Угледаше проклето Лијевно,

Ђе у њему бијели се кула...

Има талијанске мекоте у песми народној

Најлепши цвијеш на море:

Тужила се жута дуња на море:

„ја сам цвијет на овај свијет најљепши...

То зачула невјерена ђевојка: „Не фали се, некошена ливадо, „ја сам цвијет на овај свијет најљепши...

Али, за поезију, јужно наречје има и једну озбиљну ману: речи су сувише развучене, са више слогова но што је у источном, и зато песник не може да пише довољно сажето. У колико је, у томе погледу, источно наречје погодније за поезију, биће више речи мало ниже.

Од свију наведених разлога ниједан не изгледа довољно јак и убедљив да јужно наречје, са искључењем других, треба да постане књижевно наречје српско-хрватске књисжевности. Ш РАЗЛОЗИ ЗА ИСТОЧНО НАРЕЧЈЕ. Српски списатељи из почетка Х!Х века, тотово сви из Јужне Угарске, писали су ис-