Писци и књиге VII

30 Писци и КЊИГЕ

тди се нашинци, који се Србима називају, на-лазе. Најправилније и најчистије пак говори се овим наречијем у Србији у посавским и подунавским крајевима од Дрине до Мораве, и у целој средини њеној, коју су пре Шумадијом звали, па јошт и даље до у крушевачке и чачанске крајеве; а на оној страни у целом лепом Срему, у Граници банатској, у слободним · Диштриктима и у Бачкој, наравно туда осим у варошима, и то само оним, обично већим, тди су Србљи с инородцима толико помешани да и ови числом надилазе. Да је у овим зем-љама најгушће наш народ насељен, и по тиме да њега ту највише има, то, мислим, никоме не треба доказивати. А „вишина“ кажу „решава“, па још тим више, кад је и претежнија „умност на њеној страни,“

Дакле: источним наречјем говори већи и кулшурнији део сршскога народа.

2) „Осим тога што је ово наречје већој чести правога српскога народа обичније и милије, јоште је оно на сваки начин и благо"гласније од наречија (Вуковски) ерцеговачког. Ово веће благогласије ја највише налазим у томе што се у њему писмо Ђ онде гди се од словенског у српски глас претвара као прости самогласник е (или кадшто као и), дакле и сваки Слог с овим писменом просто и једноставно, без затезања и без различитога извијања, изговара; што се, покрај тога, и сугласници у њему само по вештественим правилима или по својству свега српскога језика, а не по наречној различности мењају и претварају, и што се у њему рапаво х изоставља или дру-

Па