Писци и књиге VII

источно или ЈУЖНО НАРЕЧЈЕ 35

3) Исшочно наречје је простије, једносшавније, лакше; њиме без икаквих шешкоћа могу писати п јекавци и икавци. Главни разлог који говори против јужног наречја јесте што је оно доста сложено, недоследно и тешко за оне којима није матерње. Пре свега, јужно наречје није уједначено. 1839 године у Од20вору јовану Хаџићу, Караџић вели да је он почео писати по херцеговачки, а сада чини по дубровачки, за који би се могло рећи „да је варошки, господски, говор |ужнога наречја“. Караџић је 1850 написао Главна правила за јужно наречје. То су емпирична правила, без научнеподлоге и утврђености. Остављајући на страну многе остале недоследности и изузетке јужног наречја, Караџић је навео ових пет тачака: 1) „Где се у истини и у западном е или и изговара оштро (7, или само полако без икакавга акцента“, онде се у јужном изговара је (сјеница и увјерити). 2) Када после д, л, н и т дође је, онда се изговара 5, љ, њ, Ћћ (ђед, љето, њедра, ћерати). Тако је у Херцеговини и Црној Гори, док „у Дубровнику и у Босни — особито по варошима“ не врши се умекшавање тих сугласника (дјед, лјето, нједра, ит.д.). Караџић вели: „за ово могло би се рећи да је граБански или господски говор јужнога наречја, који ми велимо да би требало узети зи књижевни језик у свему народу нашему“. 3) После гласа р, Ћ се и у јужном наречју изговара е (пред, преко, пре 'опити, срећа, врећа, ждребета, јастребови). Караџић вели да је у