Писци и књиге VII

ИСТОЧНО ИЛИ ЈУЖНО НАРЕЧЈЕ 41

беђује и потискује јужно наречје. Сам тај разлог је довољан, јер у борби наречја не побеђује оно које је најлепше но оно којим се говори у политички и културно надмоћнијим крајевима. Такав случај је био у Француској, Немачкој, Италији, Русији, где су диалекти из севернијих крајева, који су имали политичку и културну надмоћност, потисли остале диалекте, и постали опште књижевни. И ако су Вук Караџић и његова непосредна школа успели да јужно наречје подигну до висине књижевног наречја, и ако је у један мах, шездесетих година, претила опасност да источно наречје буде потиснуто из књижевности, ипак се оно одржало, и последњих година све више отима маха. Оно је остало владајуће код Срба

у Јужној Угарској, у Срему, и у Србији. И15 који се у Срену. и Бачкој налазе, не само да примају многобројне екавизме, но и

сами постају екавци; такав случај бива са

католичким „шокцима“ у Срему и „Буњевцима“ у Бачкој. У Србији, екавско наречје, којим се служи у државној администрацији, у школи, у војсци, у новинарству и књижевности, моћно потискује јужно наречје. Писци из области других наречја усвајају источно наречје. Такав је раније био случај са Матијом Баном и Др. Јосифом Панчићем, тако. у новије доба са Симом Матавуљем, Љубомиром Стојановићем, Доброславом Ружићем, Јованом Дучићем, Милутином Ускоковићем. У самој Србији, у народу, још осамдесетих година прошлога века, запажено је да „јужни