Писци и књиге VII

ИСТОЧНО ИЛИ ЈУЖНО НАРЕЧЈЕ 45.

које је унео Вук Караџић усвојити као опште књижевно „српско-хрватско наречје. Оно је мање распрострањено, њиме се говори у мање напредним крајевима нашим; оно је сложено, недоследно и тешко за писање онима који га нису од матере научили. Нико у источним крајевима и не помишља на усвајање јужнога. наречја. Данас је јасно да источно наречје: има много јаче разлоге за себе, као наречје“ којим говори већи и културнији део нашега. народа ; оно је простије, једноставније, и једном. човеку из јужних и западних крајева њиме је лакше писати и говорити. То наречје има за се време и силу ствари, сваки дан ради за њега, и оно се само собом, по сили ствари, шири и побеђује.

То је природан процес који се не може зауставити. А пре а после источно наречје. постаће опште наречје српско-хрватско, као. што је извесно да ће кроз тридесет, четрдесет или педесет година када српско-хрватски народ буде национално обезбеђен, као што је био случај код православних Румуна, латиница постати општа књижевна азбука.!

1 Идеја да Срби треба да пишу латиницом, изложена је у Шабачком Гласнику, 1885, бр. 7; потом је исту идеју заступао Г. Боривоје Поповић у Звезди за 1912, св. 1, стр. 119. Г. Поповић је ту писао: „ја се ни мало не устежем одмах рећи да сам за један правопис, и то за лашиницу. Прво због тога, што тим правописом и иначе пише већи део нашега народа. Друго зато, што и ћирилица није ни српска ни чистословенска, него је грчкога порекла. И треће, латиница је правопис који ће олакшати улаз нашега језика у књижевну заједницу целога културнога света. Нека се због тога ништа. не брину предани поборници православља и одушевљени заточници национализма. У почетку би било критике због но--