Писци и књиге VIII

МИЛАН БУДИСАВЉЕВИЋ. 161

и калупа, и онда нам даје лепу приповетку У Мећави. Он тада отвореним очима,.са знатним способностима посматра ону вечиту загонетку што се зове живот, с љубављу гледа сељака и његово мученичко таворење, црта природу онакву какву је - осећа, каква се кристалисала у души његовој. И у овој приповетци, и у већем делу Борића Сироше, и у Јакову Скенџићу, и расејано по другим приповеткама, има места по којима се може закључити да је Г. Будисављевић један од оно мало наших млађих приповедача, на које се може доста поуздано рачунати.

У Биједним Људима (непрестано ме овај наслов опомиње на Бедне Људе Достојевскога и Нашмурене Људе Чехова) огледа се један напредак у нашој књижевности. Наша сеоска приповетка по-. никла је у здравој, чистој. средини задруге, она је цртала онај мирни, задовољни, идилични живот, златно доба нашега друштвенога развитка. Случај је хтео да су најбољи приповедачи наши били духови који су и волели да гледају ружичасте стране нашега села. Када би се српско село данас судило према њима, Србија би личила на блажену, цветну Аркадију, где је небо увек плаво, људи увек насмејани, где јагањци блеје и „пастирска фрула“ се утркује с песмом славујевом. Као Марија Антоанета, која је мувла краве у Трианону, тако смо и ми, читајући сеоске приповетке наше, често у искушењу да оставимо ове тесне ципеле, круте огрлице, загушљив ваздух, вечите сплетке и међусобна гурања, да се опашемо каницама, узмемо двојнице и ашикујемо са сеоским девојкама, које се тресу од здравља и на чијим образима божури цветају! И

Писци и Књиге 1