Писци и књиге VIII

"МИЛАН НЕДЕЉКОВИЋ 169

што живе од његове беде и незнања, и људи који га истински воле, који свој идеал и циљ живота траже у служби њему, не смеју да ласкају страстима његовима. Они имају да на добро употребе оно његово дубоко и тамно осећање правде, правде која држи „земље и градове“, оно његово оправдано незадовољство са садашњошћу и жудњу за новим, за бољим, за променом. Како је далеко био од истине кнез Безухов у Толстојевом Рашу и Миру када је у мужика Каратајева, у његовим предрасудама и помраченом мозгу, тражио идеал живота!

То је била општа идеја романа Г. Недељковића. Оно што је он хтео изнети то је било: прво, хаос који је у нашем друштву завладао, друго, лек томе страховитом злу које све доводи у питање.

Зло је код нас, као и свуда; његови узроци нису случајни и локални, оно је неизбежна и општа последица неправичних друштвених односа. Оно је логична последица славне борбе за опстанак по којој се срећа једних оснива на беди других. Да се један обогати и успе треба десет других да се скрхају у беду. Лични интерес постао је све и сва, и основ, и средство, и циљ друштва; успех је постао бог пред којим се све ничице простире; култ златнога телета никада није имао више поклоника, и тешко слабима постало је бојни крик нашег полу-анималнога доба. Зло, то су екцеси индивидуализма, то је што се немилице згазило велико начело људске солидарности, које је смисао и задатак заједнице, без којега друштво не може и не треба да постоји.

И Г. Недељковић има пуно право када мисли | да се треба борити противу тога. Исто тако, он је