Писци и књиге VIII

БОГОБОЈ АТАНАЦКОВИЋ НЕ

Њега одмах, у почетку, његове књижевне кариере, куша друго једно поље, а то је приповетка. Још у истој години Лештанско-будимског Скорошече превео је са мађарског слабу и отужносентименталну причицу Луобавђ исшиногљ срца (бр. 19, 5. март; стр. 107, 108). Језик је још рђав (почетак овако гласи: „Већ је више сати прошло, како сам јој с Богом остај реко, а јошт се растати не могосмо: снежне су јој руке у мојим дрктале, сузним взором у очи сам јој пиљио, решение себе судбе вољи подвргнути и прве љубве ружичне ланце раскидати, тврдо је стајала“), правопис је старински, али ту је онај сентименталан мотив који се стално и упорно провлачи кроз целу прозу Богобојеву; силна, неодољива, фатална љубав, несавладљиве препреке, раздвајање двоје младих, љубавник који, блед и очајан, носи у туђину своју несрећну љубав, најзад смрт далеко од завичаја, „међу швајцским долинама“, усамљен гроб и жалосна врба која тужно шуми болну песму несрећне љубави.

Када је Богобој био дорастао до пера, српска приповетка — у колико је тада (било — преживљавала је извесну кризу. Милован Видаковић, тако радо читан и популаран једно време, почео је излазити из моде. Реакција против њега почела се јасно осећати, и стари писац имао је тешке последње дане; сиротињи која га је целога века давила, придружило се презирање млађега нараш· таја. Један од сувременика, и то не од најмањих и најбезначајнијих, остао му је веран. Јован Стерија Поповић, у Књижевном додашку јужне Пчеле за годину 1852 писао је Каракшеристшику србски

Писци и Књиге 2