Писци и књиге VIII, стр. 41

БОГОБОЈ АТАНАЦКОВИЋ 39

борава своме тешкоме болу. Морнари га виде на свима морима, где лута као Летећи Холанђанин, блед, мрачан, грозничава погледа, где исправљен пркоси бесним морским валима, и у бури, под пеном валова, надвикујући оркан, пева: „О ви очи, плаве очи!“ Ено га где прелази Свети Готхард у вековним глечерима Швајцарске, над безднама и смртоносним усовима, под снегом који без престанка пада и од чијег белила очи заслепе под небом суро-беле боје, и ту, као Манфред, пркоси елементима и опасностима, певајући увек без престанка: „О ви очи, плаве очи!...“ Та ће се песма зачути „у земљи гдено лимун рађа“ и поморанџа цвета, и у Алжиру, под жарким афричким сунцем, у пешчаној пустињи; увек блед и несрећан, са дугом пушком о рамену, он се бори са Французима против Бедуина, уз песљу: „О ви очи, плаве очи!“, која се хори праћена фијуком бедујинских танади.

Пошто се довољно набајроновао, вратио се у домовину, где је нашао угашено огњиште.

Тугу ћу своју поклонити роду

И гробовима отаџбине своје,

Нек силно јекне усклик за слободу С усана мојих .....

рекао је он себи као наш данашњи песник. Све што му је остало у срцу поклонио је своме народу и његовом народу; штитио га је, крепио, просвећивао, дизао. Он је постао добар дух, анђео -хранитељ целога краја, бранич слабих и угњетених. И када је планула борба, када је дошао тренутак да се одбрани „света тројица, која се зове род,