Писци и књиге VIII

46 ПИСЦИ И КЊИГЕ

јављати још једна нова ствар: финије осећање лепога, извесно рудаментарно осећање лепих уметно«сти, жеља да се лепота прикаже и објасни ремекделима зеликих мајстора. Богобој то чини на један наиван, чак нешто смешан начин. Описујући свога јунака Младена, он вели за њега: „.. човек би помислио да није од меса и крви, већ да га је Канова срезао од белог карарског мрамора, као и кип Парисов, који се види у Минхену у краљевској клиптотеци...“ Ружа исто тако подсећа на друго једно уметничко дело: „Кад ју је човек погледло мислио је да види слику мајке Божје из нидерландске школе, коју је Антон Ван Дајк написао ин која се сад у дрезданској галерији под бројем 404 налави.“ То наивно разметање са разумевањем уметности, често се понавља: Ружина соба за спавање окићена је уметничким делима: „Над обојим тим вратима исписане су лепе копије од икона, које је Албани исписао, и од којих је ориђинал сад у Турину, у двору, који се „Палацо Мадама“ зове“, а мало затим помиње се икона „мајке Божје, копија од Карла Долче“. До душе све то прилично подсећа на путничке вође и каталоге сликарских галерија и музеја, али ипак је нешто ново, нешто што се, ма у примитивном и наивном облику, први пут јавља у српској књижевности, иу томе, као и у многом чему другом, Богобој личи на човека који кров маглу нешто назире, или на дете које, поводећи се и силећући се, чини прве кораке, посрће и пада, али ипак иде напред.

У Неко је поделио писце на мушке и женске, на оне који су осећање и сентименталност, и на