Писци и књиге VIII

72 ПИСЦИ И КЊИГЕ

четку, у глави ЛП, Младен овако вели: „Бадава бих о томе размишљао; то памет обичних људи неће достићи, нити начин за то изнаћи, али ће царство Душаново још ускрснути. Бог је срушио срнско господарство ради неслоге српске, вера која! Бог ће га ускрснути ради постојанства, верности и чврстоће српске“. Богобоју се чини и једна оваква невероватна замерка поводом Два Идола: „А тако исто велика је мана овог романа што јеу њему врло мало лица, а зна се да је у Маџарској буни било само Срба стотина хиљада“! — У одбрану Милована Видаковића, Г. Јовановић ће тврдити да је он „почео обрађивати приповетке онда кад је добра белестристика и на страни била реткост и кад не беше јасно утврђена разлика између поезије и белестристике“. У самој тој реченици три крупне нетачности. 1. Поезија не стоји ван „белестристике“: она чини њен саставни део: 2. цела стара реторика и књижевна критика, у колико је у опште било, почев од Аристотела, Хорација и александријске школе, а нарочито у доба када је Милован Видаковић писао, није ништа друго радила до та описна обележавања и класификовања, постављање разлике између прозе и поезије; 3. Милован Видаковић је писао између 1805 и 1841, а то је доба када је постао и најлепше цвгтао историски роман. Манцонијеви Вереници изишли су 1527; Валтер Скот издао је Веверли 1814, и од тога доба до 1827 Велики Непознаши написао је све своје романе, Ајванхо 1820. Богородичина црква у Паризу Виктора Ига изишла је 1831, Проспера Меримеа Кроника Карла 1Х 1829, историски _ романи Алфреда де Вињиа изишле су око 1830. У