Писци и књиге VIII

БОГОБОЈ АТАНАЦКОВИЋ 71

средини прошлога века. Поред тога, то је један од писаца који су писали, за своје доба, добрим народним језиком, и један од првих који су пристали уз правописну реформу. Те ствари нама сада могу изгледати обичне али када се сети борби које је Вук водио, и невоље које је Бранко имао због тога да претрпи, неприлике које гоне сваког новатора, ту заслугу никада не треба заборавити. Строго узев, књижевна вредност Богобоја Атанацковића није велика, бар је мања но што се обично мисли — и значај је његов више историски, али „при оцењивању списатеља и његови заслуга, вели јован Стерија Поповић у својој одбрани Милована Видаковића, морамо имати пред очима увек време и обстојателства у којима су писали; особито треба имати призрења на оне који први лед пробијају, или, шуме крче“. На то „време и обстојателства“ Г. Јовановић, са свога и сувише апсолутног гледишта, није мислио, и за то је његов судо Богобоју Атанацковићу испао и сувише строг.

Не само то, но у овом саставу има и материјалних нетачности и смешних тврђења, и, што је најгоре, писац је дотеривао истину према своме расположењу, у корист Милована Видаковића, а на штету Богобоја Атанацковића. Да глас Богобоја Атанацковића нису створили само филолози, доказ је што је Ђуро Даничић, иначе његов друг из доба ђаковања у Бечу, доста оштро писао у 70. броју Српских Новина од 1852 о његовим двема новелама Три зелене шибљике и Рукавица, које су изишле у Књизи га добре цели Г. Јовановић земера што је Атанацковић, по потреби, од једном, направио Младена родољубом. Међутим, одмах у по-