Писци и књиге VIII

70 ПИСЦИ И КЊИГЕ

шој приповетци, то је један корак у напред, напуштање историске романтике Милована Видаковића за реалистичну приповетку) из сувременог друштва. Он иде за својим добом, за општом струјом, вели Г. Јовановић. Али, прво, треба знати да је све до седамдесетих година наша приповетка била романтично-историска и патриотска, а згтим дг, као што је случај са Колумбом и његовим јајетом, прави пут, истина је врло проста и јасна, али није дато свакоме да до ње дође. У Два Идола има затим први траг локалне боје, извесна рудиментарна склоност да се истина и стварност што више задовоље : карактеристично је место када Буњевци говорео Младену и Ивану који се воде на губилиште, и то западним, буњевачким наречјем, и сасвим народним, потпуно својим језиком и тоном. И најзад релативно према осталим делима наше књижевности у средини Х1Х века, Два Идола су писана течним стилом, доста чистим језиком и штампана новим правописом. Свакако, Богобој Атанацковић није ни по таленту ни по значају оно за нашу причу што је Бранко Радичевић за нашу поезију, али он је један од важнијих и бољих писаца наших. Он је, као оков прошлости, и као болест која му је била у самој крви, носио неизлечиву склоност ка романтизму, извесну једнолику, нешто смешну и отужну сентименталност, али се он први почео бавити сувременим животом, својим сувременицима и днев– ним догађајима. Он је дао пуно ствари које су застареле и које су без икакве књижевне вредности, али он је написао Буњевку и Два Идола који спадају у најбоље производе српске књижевности у