Писци и књиге VIII

БОГОБОЈ АТАНАЦКОВИЋ 69

талне новеле, слабе, невеште, каткада детињасте, писане старим правописом, са знатним мешавинама славјано-сербског језика, и други део после 1848, управо 1852, три-четири новеле, међу којима и најбоља и најпопуларнија Буњевка и роман Два Идола. Г. Јовановић задовољио се једним врло општим погледом на рад Богобоја Атанацковића, и зауставио се само на његовом роману Два Идола, за који је Вуловић пре двадесет и пет година тврдио да је то „најбољи роман досле у нашој књижевности,“ По извесним особинама својим, по своме сентименталном и романтичном предмету, овај роман није значио ништа ново у нашој књижевности. Јунак, Младен, има нешто јаче истакнут бајроновски карактер, који се сретао и у ранијим новелама Богобојевим: он је оличена страст која свега човека сажиже, промашен живот у несрећној љубави; са неизлеченом раном у срцу, са неизгладивим 60рама на челу, са мрачним и пламеним погледом, он тражи спокојства у далеким путовањима, у пркошењу елементима и опасностима, у борби за слободу народа, као Манфред, као Чајлд Херолд, као Дон-Хуан, као Бајрон сам, који гине за слободу Грчке на Мисолунги. Но што је значајно, ту је први пут додирнут сувремен живот народни, први пут се изашло из очараног круга старинске романтике и историске прошлости. Богобој, као осамнаестогодишњи младић, када је писао једну, данас мало познату али карактеристичну новелу, Ефроаина, образац свакидањега живопта, већ је показивао склоност да пође новим путем. Два Идола имају ту неоспорну заслугу да значе прелом у на-