Пијемонт

Стр. 2.

,П И Ј Е М О Н Т

Број 164.

траст који ту влада између тога селанцета, који изгледа као плесан тога земљишта, и самог земљишта, плодног и масног као у каквој башти? Колико је бораба и покоља требало док се до тога дошло? И да ли ће сздгшњи рат донети мир, мир који ће Маћедонији омогУћити да живи после толико векова стрепње и јада? Идемо све ближе бојишту. Поветарац, који нија жито, доноси нам мирис од крви и меса, који нас више неће остзвити. На све стране, и све више, у колико даље одмичемо, гомиле чаура, чауре од шрапнела, упаљачи од граната. Пред самим селом Дренком, сиђосмо с кола и пођосмо уз брдо, пешке. Велики левци, ископани у земљи, показују трагове од хаубица, које су овде, у пзљу, морале причинити мање зла него иначе. За мене ти топови, који су данас врло У мо ди, имгју малу вредност у крајевима где висови од брдг, а не насељена места, служе пешадији као ослонци. Велике гранате из тих топова, са страшном енсплозијом, подижу облаке од ситне земље и каменчића. Оне тиме поколебавају морал трупа,али се војници на њих брзо навикавају, пошто је њихово разоравајУће дејство мало. За бомбардовање села, њихово дејство јв далеко боље. До Дренка се иде стрмом падином. Ноге се клизају по сувој трави. Овде, где се водила најогорченија борба, има врло мало трагова од борбе. Сељаци из околних села почистили су бојно поље, оставивши само оно, што нису могли понети. Они су напали на мртве и рањене заједно са својим дивљим псима, који су данас мирни и сити. Тај исти пример видели смо некада у Манџурији, чија су крвава поља почистили облаци од кинеских пљачкаша. Наврх виса Дренка виде се још гомиле чаура, ранци, бугарске качкете, карте за играњв и разбацана писма. Набодосмо једно од тих писама на сабљу и подигосмо: „РачУнам да ћемо се ускоро видети — писао је отац сину. Учитељ нам је рекао, да ће доћи до споразума и да ће вас све пустити кућама. Крајње је време. Жетва се приближује; све је родило.” Тога више нису видели. Жетва ће се морати свршити без њега. Наш вођ, капетан Маринковић, прича нам фазе војне акције. Са неуморним стрпљењем, он одговара на сва наша питања, прУжа нам детаље, обавештава нас о свима кретањима и — колики доказ поверења, којв се има према нама — о свима појединостима које се односо на састав армија и дивизија. Сиђосмо да рУчамо под храсточ. Топлота и оморина нагнаше нзшу малу групу, да се преда пријатном починку после јела. Али нам се тз љубав према уживању осветила. Тек што смо се кренули натраг, а непогода, која је одавно претила са натуштеног неба, спусти се на земљу. Подигосмо кровове на колима, Умотзсмо св у покриваче; али ипак не могасмо умаћи помамном хору. Наши јадни коњи једва извлаче кола по тешком, блатњавом земљи-

шту, прво, из каса у ход, па затим стадоше и не хтедоше даље да крену с места. И сад сви морамо, на пљуску који лије као из кабла, да се скидамо с кола и гурамо точкове. Један коњаник, који нас спроводи, осветљава ацетиленском лампом тај тужан призор. На све стране смех, псовка; чују се дозивања на свима језицима. Најстарији међу нама, један уважен Саксонац, пао је у блато, и под*;з се, са псовком на уснама. После 5 сати пуних напора, Угледасмо светлост од логора, која је изгледала да иронично све више измиче, У колико смо јој се ближе приближавали. Тек у поноћи стигли смо у склониште под наше шаторе. Били смо пошли у 5 сати -изјутра, и за в^зме целог тога дана нисмо чули ни један топ: само грмљавинУ грома.

— Победа на Брегалници спасла је Тројни СпоразУм од потпуног дипломатског пораза. —

Париски публициста Андре Шерадам, који је, после свршеног другог рата дуго пУтозао по БалканУ, да проучи односе између народа и држава, овако се изразио о значају српске победе на Брегалници: „Ако човек има у виду општу си-

туацију Европе У тренутку, када су Бугари напали на Србе, приморан је да констатује, да су погрешке, које је Тројни Споразум дотле починио, толико преместиле фигуре на европском шаху, да је српски пораз могзо имати фаталне последице. Да је Србија изгубила битку на Брегалници, главну епизоду у ратУ између савезника, и да Румуни нису, свсјом интервенцијом осигурали буггрску немоћ, Србија би била прегажена, аустријско-немачка политика би триумфовала на целој линији и Тројни СпоразУм би претрпео потпун дипломатски пораз, чије би последице биле велике и дуготрајне. Све је то, међУтим, висило о једном кончићу, пошто је војничка ситуација, у време бугарског напада, била на једној и на дрУгој страни изјвдначена. Макар колико да им је акција била неморална, Бугари су могли успети: — све је зависило од исхода битака. СУДбином је одлУчила стратегиска грешка генерала Савова, који је извршио напад на сувише широкој линији, и несбуздана храброст српских војника. Због тога треба подвући један факат, који је врло мало познат, али који има капиталан значај: Српска победа на Брегалници спасла је Тројни Споразум потпуног дипломатског пораза, који би био последица погрешака Учињених за време првога дела балканске кризе.”

Д-Р НИНОЛД ВУЧЕТИЋ. Дочек једног јунака — Успомени мајора Милана Васића —

Долази он!... Својим грудима је зауставио вероломнике, што хтедоше мучки, кајински, напити се крви свога рођеног брата!.. Напили су се — његове.. Разнела их је !.. Разбили су се о његове груди.. Он је клонуо; али његов дух је остао!.. Дух му долази међу нас!.. Да, његов Дух ! Дух!.. Јест.. он.. дух долази!.. А телч његово доносе само, да му се поклоне сви, и који га знађаху и који га не знађаху, који само слушаху за његово српско срце, кроз које је снажно струјала српска домовина — сва... Слегао се свет, да дочена воз, да сагледа — њега!.. И старо и младо, и мушко и женско, и велико и мало, и 6ога|о и сиромашно, и грађани и официри полетеше, да угледаЈу његов лин; полетео и гласник двора и весник последњег иућерка изашао, да му се поклони, њему Јунану, диву са — ћрегалнице. Прилаз ка железничкој станици пренриљен је народом. У самом улазу, у оном великом простору, црни се народ, а влада нема тишина, као у цркви о Великом Входу.. да, ту, у том простору попуњеном светом!.. Усред простора црн дугачак сто, превучен црном чојом и око њега велики светњаци, чији сјај провируЈе, кроз црну копренасту тканину по њима, са свећама у пламу. На столу је новчег, претрпан венцима, славом победничком, нојим украсише њега, његово тело, трошно, измождено, заковано у тај ковчег, хотећи му, ваљда, таио рећи, нолико се клањају иред његовим духом, његовим срцем, што је толико силно куцало за цело.. цело Српство.. Цео простор овај, којим свакодневно врви весео или брижан, насмејан или уплакан путник, мирисао је сада својим изгледом и дахом на цркву, у којој је народ заћутао и занемео пред великим духом, што је ушао и у тај простор,

а што је боравио у овом трошном телу његовом! Призор и величанствен и потресан: живи се клањају духу мртвога!.„ Народ занемео.. Поглед му негде пао бесираЈан, замишљен, укочен и усредсређен у једну једиту тачну; на лицу му престрављеност, мисао пуста и кад се поглед отисне и прибере па падне на ковчег, у коме лежи он, затрепере очи и облију се сузама целом народу том. Тамјан замириса, дим из кадионице пође у вис да се вине у Ножанске виоине и оожансгвена песма о смрти оПЈави народу, да је дух овога јунака тут пред њиме, и опомиње га, да прнђе исДа се причести њиме истим за велику идеЈу Црпског Уједињења, за које се је и растао од овога изнуреног, премореног и изможденог тела, што га донесоше отуд испред — Штипа !.. — Пао је погођен кзјинским танетом у потиљак баш у расвитак, над је дан надвладао мрак! Пао је као лав, бранећи са својим четама положај међу наЈпрвима, стављајући своје груди место грудобрана, да Ои отклонио несрећу, што би ]е могло било отворити, снажно њихово надирање, — шапутао је позади свештеника, један официр једном нареднику, неиспаваном, изнуреном, изоледелом, престрављеном, обраслом у црну ретку браду, који је скидао своје наочаре, да избрише сузе, што су га биле еблиле. — Да.. знам.. И понеше га његови људи да изнесу ма и мртва — свога коман1 данта, али попадаше и они, сви до једног, те то место оста, а и они на њему, кајинсним подивљалим хијенама у — канџама.. Након три дана нађоше га наши — свучена, опљачкана, нага и.. авај!. зајеца се наредник.. —И онда су га сахранили? — запита грађанин, уплакан, сузан што прислушкиваше. — Да! — настави наредник. — Сахранили су га.. Отуда га доносимо сад,

отуда, са онога страховитога места, које беше у овај мах, кад је он пао, прави пакао, а данас призор, који ствара у души пустош.. 0 потресам се тим страшним призором!.. Оне могилице једна до друге и једна иза друге, стварају у души буру, и опет тихо пристаниште! Понена се и слегла већ, а прво премалеће тешко да ће којој и трага оставити, ма да под сваком њом лежи див, којије својом крвљу задужио, а својим животом очувао Српстео! Изнад главе им је укрштена дашчица; на по неној стоји и име јунака или га је већ киша избледела или изапрала! — уздахну он и застаде. И поред могиле овога дива стајашг таки исти крстић. На њему стајаше баш читко његово име, нао да ни сам Бог не хтеде дати моћи киши, да избрише то силно име, то вечно име, које ће светле ти у срцима будућих поколења! — рече још и заплака се наредник. Мала, бледа, уплакана, црним велом увијена женица, иза ковчега, попут Стење, без капи крви, зајеца наслони се на ковчег и стаде се гушити у сузама, у пригушеном јецању. Божанска песма из грла свештеника завапи о његовој „вечној памети”. Зајеца и цео народ.. зајеца, па заста. Настаде тајац.. Кроз народ проводе, готово уносе, олена, изболована капетана једног, свега у завојима увијена. Стао Ј'е испред новчега, па се је заплакао. Нема тишина владаше, док је он својим рупцем сушно лице, па онда слабим, болним гласом поче:

пред њом све у потоку суза, па онда пада ничице на њ', љуби земљу по њему, љуби дрвен крст, претрпан цвећем и пали кандиоце, што пуцкара изнад те могилице по ваздан и по целу ноћ! Или ћете запазнти страна господина или дечака кога или госпођу и мому коју са китом цвећа у руци, где прилазе на гробу с болним изразом у лицу и полажу киту цвећа на тај хладни гроб са речима: Ово ти шаље мој крај српске земље, коју си ти љубио силно — сву!.." Чији је то гроб? Ко је она мала бледа женица? Ко су ови ходочасници са китама цвећа у руци? То је гроб Нзродног Јунака; женица она то је његова Мала, коју је он љубио после Српске Домовине најсилније; а они ходочасници су гласници Српске Земље, што их шаље Босна, Банат, Бачка, Словонија, ДалмациЈ'а, Хрватска, Барања и Херцеговина, да сузама оросе његов гроб и да га оките свој'им цвећем. Над гробом се вије дух његов, велики што грли цело Српство !. . . Србине, дођи и причести се њиме !.... Београд, 10-Х1-913.

— Пут Туркан паше у Беч и Рим,'1. * I. Драч, 16 . јуна. Синоћ У 10 сати Туркан паша је отпутовао у Беч и Рим. Примећен је пожар у северо-источном правцу од Драча. Држи се да гори село Дуску. Јако скупљање и кретање Устаника било је данас у РасбУлУ. Вест о Убиству аустријског престолонаслодника произвела је овде велико прзнеражење. Драч, 16. јуна. Тврди се, да је Туркан паша предузео пут ради добијања активније помоћи европских кабинета против устаника.

Ивјаве саучешћа из Београда. — Жалост у АустроУгарској. — Утисак у Европи —

— „Народе! Језива дужност ме ставља овде пред овај ковчег, што скрива оног, који је, у једном пакленом трвнутку, још са осмејком на свом благом, другарском и очинском лицу, пао погођен братским танетом, пред мојим очима". — почео је, па се опет зајеца, а са њиме и цео овај народ. Усилио се. Осушио је сузе, па опет продужио бираним речима да излева своје срце, из кога је изаирала жива слика велике душе овога дива; душе која је умела од духом клонулога да направи неустрашљивог борца, од равнодушног да ствара човека пуна љубави твовања, од очајника — лава; душе у и пожртвовања, од очајника - лава; душе у којој су његови другови налазили љубав другарску и заклон очински, а која их је све слевала у једну никад нераздвојљиву заједницу. Речи његовс су изазивале сузе, што су падале као киша и јецање, што је одјекивало као град! Не беше она које не беше овлажено.. Опростио се са њиме у име свију другова и замолио га, да му не замери, што није дошао са свима њима. Није могао, јер их је више од половине изгинуло, тамо, на истом оном месту, у гротлу оног вулкана, што је кључао и нипео на Брегалници, где је и он пао, а где сад мирно пролази српски војник, погледајући уздигнуте главе на то место, што стоји гордо као сведок српског родољубља и јунаштва. Износили су ковчег, да га положе у велина погребна иола, а кроз онај велини, тајанственог суморни простор, загушен уплаканим и растуженим светом, одјекивали су болно и тужно уздас који су изазивали све нове и нове сузе и јецања. Тешко петровско сунце, што нагињаше Илињском, бацало је на град своје жарке зраке и након проливених киша. пекло још снажније и сушило сузе, шго их је пролевао народ и испред станице

Вест о атентату на аустријског престолонаследника изазвала је У целом свету велику узнемиреност. ПогибИЈа Фрање Фердинанда схваћена је као наговештај нових нередовних прилика у АУстро-Угарској јУЈонархиЈИ. С оправданошћу се страхује, да агентат не да повода аустроугарским властима да врше насиља над слоаенским становниилвим. У Бечу и Пешти влада велика жалост. Цар Фрања Јосиф допутовао је из ишла у Беч. 1)н је страшну вест примио са велином резигнацијом, свикнхт на породичне несреће. Поред свега великог бола, он је, забринут за државу, наставио приорано најхитније државне послове. Убица I аврило Принчип стар је |9 година. Родом Је из бзосне, из Грахова у Пијевну. За њега кажУ бечки извештаји, да јв раниЈе сгудирао на бечксм Унивсрзитету. Он сам је изЈавио властима, да је одавно намеравао, из националних разлога, да уоије коју високу личност у монархији. Принчип Је изјзвио, да нема саучесника. На глас о погиоији пресголонаследника Фрање Фердинанда, заступник председника министарства, министар финансија г. ПачУ, упутиоје аустро-угарском министру спољних послова, графу Берхтолду, оваЈ телеграм; Пзеговој Екселенцији, графу Берх-

слова, министар финансија Д-р Л. Пачу. + Председник Народне Скупштине, г. А. Николић, упутио је председницимз рајхсрата у Бечу и Сабора у бзудим-Пешти овај телеграм: Хитам да код Баше Екселенције бУдем тумач кајживљих и најдубљих освкаја симпатије Српске СкУпштине, која је болно Узбуђена вешћу о ужасном атентатУ од кога су пали као жртве Његово Царско и Краљевско Бисочанство надвојвода Фрања Фердинанд и Њено Височанство војвоткиња од Хоенберга. Председник Народне Скупштине, А. Николић. Министар Правде г. М. Ђуричић посетио је јуче у пратњи начелника министарствв спољних послова, г. Славка I рУЈића, отправника послова аустро-Угарског посланства г. др. штерка и изјавио му Је том приликом саучешће краљ. владе и гнушање због извршенога атентата. Наш посланик У аечу, г. Јов. Јовановић, дсбио Је налог да у министарству спољних послова у Бечу изјави жалост и гнушање српске владе због извршенога атентата. Нресбиро 1 У 1 инисгарства Спољних Послова издао Је ЈУче ово званично саспштење: Стојеви лод утиском догађаЈа, који се јуче десио у Сарајеву, ми немамо довољно речи да жи;ошемо страхо-

и у целоме граду. Понели су га и у цркву и одатле у градину мира, тамо, где нема бола, тамо, где нема радости и где царује иста љубав за све.. ♦. .♦ • Кад прођете поред цркве, усред те градине, и обиђете је горе удесно, ускоро ћете смотрити једну малу хумку сву у цвећу и венцима. Сваког дана ћете запазити ту једну малу, бледу, уплакану, црнооку и црнокосу госпођу, сву у црно увијену, где се примиче к томе гробу, застане уза њ’ непомична, растужена, баци свој болни поглед по њему, по цвећу и венцима, док јој не ишчезне

толду, министру спољних послова, Беч. Српска влада, дубоко узбуђена вешђу о гнусном атентату од кога су пали као жртве Његово Царско и Краљевско Бисочанство надвојвода Фрања Фердинанд и Њено Височанство војвоткиња од Хоенберга, моли вашу екселенцију да изволи примити израз њеног најискренијег учешћа у жалости, која је тако болно задесила аУстро-угарскУ монархију. У одсуству председникз министарског савета, министра спољних по-

виго уоиство које је извршено над Ниследниксм престола суседне монархиЈе, ерцхерцогом Францом Фердинандом и његовом супругом херцогињом од Хоенберга. Жалећи што су изненадном смрћу аустро-угарског престолонаследника и његове сУпруге подједнако у срце погођени узвиољни владар суседне монархије и сви народи, који у њој живе, ми смо у стању утврдити, да Јб овај догађај и у нашој земљи изазвао осећања највеће индигнације и најстрожије осуде.

Ремек-делок — АНРИ СПОН. Честитао сам Шзрлевалу закључење брака. Он ме заустави. — Не говорите ништа! Тако ми мало вредимо под владом Судбине. Ми нисмо слободни, ми смо приморани да слушамо бога који је скривен и који нас води кроз свет куда хоће и како хоће.... Сва су наша напрезања узалудна када се сукобимо с циљем који нам је унапред природа прописала. Историја мога живота савршено илусгрује ову истину. Ево те историје! Живећи калуђерским животом, ја сам био кадар да до тридесете године своје одбаиим од себе сваку помисао да ступим у брак, који ми се чинио необично тежак па чак и као убица моје независности... Али, дошао је само један сусрет у моме животу и све су моје одлуке отишле до сто ђавола. Прве речи које сам измењао на тераси кокетне станице на Пиринејима с госпођицом Кларом П... учиниле су да се потпуно преобразим. Нисам ја био само у друштву једне лепе путнице коју ваља учтиво поздравити, о не! У мени се пробудила жеља да ми ова лепојка буде сапутницз у животу. Очевидно, и млада је девојка била тронута мојом диснретном љубав-

, љу... Она није умела прикрити своје душезно стање... Изгледа, да су и њени родитељи кројили један план који је годио њиховим личним жељама. Образовали смо весело друштво... Шетње, екскурзије и забаве ређале су се једна за другом, и ја бих био савршено срећан да се у нашој средини није десила и једна прзница која нам је кварила уживање. ‘Го је била једна од најкокетнијих девојака, то је била пријатељица Кларина још од детињства, госпођица Тереза која је на Клару личила као што ноћ личи на дан. * Када сам, после шест месеца видео госпођииу Клару, у Паризу јер је она проводила зиму у Прованси на једном старом породичном имању, — схватио сам да је времедовршило своје дело. Покушао сам понова запалити огањ. Узалуд! Без пређашњег престижа, ја сам био само један од гомиле позватих. Понос ми је заповедао да будем хладан и да на гај начин повратим симпатије забооавног детета. Узалуп. јер првога лета које је дошло, добио сам једног лепог дана једно писмо, којимсе позивам да узмем учешћа на њеној свадби. То су били свирепи ударци. Људи их илак сносе лакше но жене. Они се лакше заљубљују, али лакше нађу и средстава да се излече од љубавнв грознице. Отпутовао сам У И-

талију, и излечио сам се... Протекло је више година... Једнога дана, препиставајући једну књигу у једној књижари, изненадио сам се. Нњига која се ту скоро појавила и коЈа је још мирисала на мастило, описивала је једну авантуру која је — какво чудо! — личила на моју авантуру: исте личности, иста расположења, исти догађаји У Пиринејима! Име писца није ми ништа казивало: он се крио под псеудонимом „Жан Морлас Тада сам почео размишљати, и сетио сам се. То је био свакако Жак Дарнеј, један из нашегз друштва, који је показивао љубав према нњижевности. Решен да откријем ствар, вратио сам се кући. Прочитао сам пажљиво целу књигу. По стилу, по финој анализи, по суптилности у излагању, то је било дело прве врсте. Ко је могао с таквом тачношћу забележити све покрете мога срца? Ето питања! Сутрадан, одох младом човеку. Он се стаде смејати. — Ви ми чините велику часткад ме означавате за писца ов е лепе књиге. Љубав према истини налаже ми да речем: да нисам ни у колико суделовао у њеном стварању. — Ипак, мора да ју је написао неко од наших пријатеља! — додадох ја. — Извесно, али ја вам о томе не

могу дати тачних обавештења. Потражите... СлУчај — или боље рећи сУдбина — олакша ми моје трагање. Ви већ погађате у ком правцу. После осам дана, нађох се у посети код графице М..., једне старе пријатељице моје мајке. У салон уђе и мрачна и тајанствена Тереза. Пребледе кад ме виде. Са свих страна полетеша питања. — Каква победа! — То је славан почетак У књижевности! — Жан Морлас је постао славан! — Право ремек-дело! Она збуњено примаше похвале. Улучих прилику и приђох јој. — Шта, рекох, то сте ви? — Да, рече она. — Ви сте оживели дивну авантуру, забележили перипетије њене, анализирали све ниансе, описали све фазе кроз које је она прошла? Ви сте мађионичарка. Она ме погледа. — Не, ја нисам мађионичарка. Ја сам жена. Прошаптах: — Жена која је патила? — Да— Жена која је волела? — А!.. Она не одговори. Остали наиђоше. Ја прошаптах полако: — Разумем сад све. Опростите ми,

треба ми опростити, јер... Она ми не плде да довршим реченицу, взћ се удаљи, бацивши на мене један вепичанствен поглед. После три месеца, она постаде моја супруга, доврши приповедање Шарлевал. Али, одрече се књижевности. Више је ценила љубав. У томе има право. Љубав је најлепша књига, једина...

БЛОНКОДОР РОМЛН ОД МОРИСА МЕНДРОНА

ваставак (0) Учинио више. Стараћу се да се касније одужим. Зар сам ја икада нашао тако одлучна и смела пријатеља?.. Бланкадор скину капу, да би на тај начин одао хвалу човеку који му чини толике комплименте... — И тако красног пријатеља? — Настави Селињи. Бацимо се дакле у ову авантуру, јер не желим да ми пребаците да сам ишао на то да лропустим прилику која ми се указала. Још данас ћу послати по ноњанику писмо својој тетки. Њен замак у Белпеиру налази се на пет миља одавде, а пут је врло добар, Још сутра ћемо се кренути на пут и ми, ја ђу вас пратити до Борд — Ружа. Одзтле, ви ћете у Белпеир а ја ћу се вратити у Сен - Обен. Мислим да сте сасвим спремни.. Ваша појава изаваће

јединствено дејство: човек таквих својстава као што сте ви мора освојиги оимпатИје свих вас„ Што се тиче новаца, даћу вам их.. Сада на ноге, јер је време ручку! И Селињи изађе напоље. Над се врата затворише, за Селињијем, барон Орас баци у томе правцу један витешки логлед, а бркови су му се пели до очију скоро. „То ће биги — речв он за свој рачун — прве степенице н мојој срећи. Хајд'мо у оусрет великим дамама!" IV Када га Селињи оотави у Бард — Ружу, Бланкадор заустави Жакмена и једног слугу. Они му рекоше: да је Г-ђа де Формансек отпутовала са читавом свитом племића и господичића, и да ће се вратити ускоро у замак. Зато Орас отвори своје торбе и извуче ливреје и коотим од велура, извезен златом. Назу чизме од беле коже, и натакари високу капу с белим пером. Кад се тако удеси, изјави један од лаквја: да је он „син краљев који је пошао у свет да тражи принцезу ради стулања у брак с њоме". Лакеј који га тако хваљаше звао ое Фалбату. Најзад се лојави и она о којој јв сањао наш племенити витез посматрајуКи овај шарени свет око себе. — Ево је! — рече један од многих оних који су очекивали лепу даму. Она је на коњу заједно с Гослодином дв Монфлео.. Ево је где силази с коња!.. Ослањајући се на руке једног снажног лаиеја, Г-ђа де Формансен еиђа 4