Пијемонт

је немогукно њима манипулисати. Усред огромнв борбене вреве Србима стижу нова појачања артиљерије. Батерије су сишле низа страну и успеле се уза невероватне стене заобилазе бугарски положај, ла с бока, прецизно осипају убиствену ватру. Потпуковник Јеремик, потпомогнут првим и треким коњичким пуком, јуриша на позиције. Јуриш ја страховит. Непријатељ одступа. Четврти коњички пук гони непријатеља до села Лепотелца. Кота 550 је гробље. Вече је мирно и само се чује опело мртвима. Истовремено непријатељ је тучен. КОД ДРЕНКА, а шумадиска дивизија I позива пребацила га је преко Злетовске Реке. Преко ноћ трећи пук другог позива са седмим и осмим пуком дунавске дивизије II позива врши напад на Ретки Буни, Тако је увече прва армија заноћила на позицијама Гуниовци — Лезово Ратавица — Дрзнек — Цар Врх. Нод ТРЕЋЕ АРМИЈЕ су Бугари имали успеха. Армија се повлачи код Ђевђелије и Струмице на висове на десној обали Вардара. ВеИ око пет часова ујутру две бугарске колоне, које су ишле на Криволак наставиле су борбу против Тимочке Дивизије другог позива и примораше је да се повлачи увече ка Криволаку. На фронту према Дринској и Морав- . ској дивизији битка је жестока. Нарочи- ј то је ситуација критична од 5—7 часова 1 изјутра, кад је шумадиска дивизија по- | чела напредовати на левом крилу треИе армије. У 1 час по подне Бугари су почели одступати и Моравци избију на линију Троали — Балвон. У току данашњег дана Српска војска заробљава 7 пољских и 7 брдских топова, једно митраљеско одељење, команданта 13 пука, 17 официра, 150 подофицира и 954 војника. На старој српско-бугарској граници влада мир. СТАЊЕ У БЕОГРАДУ је такво, да свако мирољубиво упињање руском посланику остаје узалудно. Руски посланик и сам саопштава својој влади, да је очигледан рад Бугара. 90 батаљона бугарске пешадије са артиљеријом и коњицом, прешли су зону нод Злетово и Брегалнице, извршили ноИни напад имајуИи намеру да пробију Србе и лробију себи пут на Снопљу. Тако саопштава својој влади београдски руски посланик, који додаје да се јачина бугар-

ског ислада јасно види из фанта, да су бугарске чете код Дренка упале на 12 километара иза предњих српских позиција. Бугарска војска, вели се даље у истом погледу, наставља борбу и док она не буде потпуно отерана Срби неИе уступити, да би се избегла деморализација код војске. ИЗ АТИНЕ стиже сличан извештај. Венизелос види у овом олштем бугарсном нападу покушај, да се створи свршен факт и нечасним средствима поткрепе права Бугара на грчке области. При оваквим околностима он се не може кренути на пут пре но што се бугарска влада одриче своје последње акције. Ситуација се сматра за критичну. РУМУНСНА ВЛАДА извештена о озбиљним сукобима Бугара са Србима и Грцима, који сукоби имају карактер правог рата, побуђена је да данас предузме извесне предходне мере за мобилизацију. При првом извешИу о отвореним војним операцијама румунске војске биИе мобилисана и кренути пут бугарске границе. ГНУСНА ПОДМЕТАМ — „Дели Кроникл” тврди, да је убиство аустријског престолонаследника дело Русије! Лондон, 17. јуна. Либерални „Дели Кроникл" пише: Покојни надвојаода био је без сумње озбиљан проблем за руску амбицију у југо-источној Европи. Он је био од врло великог уплива и био је можда човек врло јак али насигурно човек јаке воље и јасних намера. Гадно је што се руска спољна политика служи у овим крајевима мало цивилизованим, јако нецивилизованим средствима. Треба знати, да сваки човек који се на Балкану показао као непријатељ РУсије, пао је од убилачке руке. Тако је убијен последњи краљ Србије, убијен је СтамбУлов, уклоњен је са бугарског престола Александар, који би такође био убијен да није абдицирао. Ово су важнији слУчајеви из те ужаене листе па се бојимо да и сарајевска трагедија није из ове листе искљу чена. Иосле сарајевског атентата т Хпјка на Србе Демонстрације у Сарајеву и Загребу. — Рушење и паљење српских домова. — Хапшење српских првака —

У Сарајеву влада опсадно стање. И докле полиција врши хапшења, руља дошљака и најамника пљачка српске дуђане и домове. Браниоци реда и монархије дали су се на посао I У Сарајеву и Мостару извршена су нечувена зверства над становништвом без одбране. Куће су порушене, људи су поубијани. Један крај Моотара налазио св јуче у пламену. Догодило се, у главном, оно што се У Аустрији могло очекивати. За неразмишљен акт једног националног фанатика данас плађа казну цео српски народ у Босни и Херцего-ибо з[ з[он евхач/ЗЈ-ејиби зонбоиоо -зн зиоои ‘бевЈ.о ениНз[ енбар -иниа

ски народ показивао према хрватском народу, изненађује и Утиче болно: то су анти-српске демонстрације у Хрватској. На сарајевску белосветску руљу Угледала се загребачка шовинистичка омладина. Оптужујуђи цео српски народ за дело једног човека, о.ча прети Србији и разбија прозоре на српским куђама и хрватским редакцијама, које су пријатељски расположене према Србији. Краљ и Престолонаследник Александар изјавили су телеграмима цару Фрањи Јосифу саучешђе на великој жалости, која је задесила хабсбуршки царски дом. Директор Краљеве канцеларије и маршал Двора

посетили су прекјуче отправника послова аустро-угарског посланства, и у име Престолонаследника изјавили му саучешће због извршеног злочина. 0 догађајима У аустро-угарској монзрхији стигли су ови извештаји: ДЕМОНСТРАЦИЈЕ У ЗАГРЕБУ. Загреб, 17. јуна. Јучс у подне поновиле су се манифестације лојалности. Велики број студената, којима се придружила велика маса светз, прошли су улицама са развијеним хрватским заставама и викзли су „Доле са убицама!" „Слава успомени престолонаследника!" и грдили и вређали Србе. Загреб, 17. јупа. Анти-српске манифестације поновиле су се синоћ у осем сати. Велика маса света са хрватским тробојкама и црним флором прошла је Улицама, узвикујући: „Доле са УбицЕма, слава мртеима!" тентат. Говорници су позивали гони су говори, у којима је осуђен атентан. Говорници су позивали гомилу да се сутра дан пре поднесастану пред двораном Свбора, да изјаве својз негодовање противУ атентата. Гомила је певала хрватску химну и понављалг Узвике: „Доле са убицама!" „Доле са Србијом!" Мзнифестације су се продужиле до 10 сати увече. Неколико младиђа разбили су прозоре на кући у којој седи председник Свбора Медаковиђ и на згради, која припада српској црквеној општини. ХАЈКА НА СРБЕ. Беч, 17. јуна. Из Мостара јављају да су се тамо јуче пре подне десиле манифестације Хрвата и Муслимана, који су изражавали сзој ужас због атентата. Манифестанти су ишли кроз варош узвикујуђн „Живио цар!". А викали су и противу Србије. Мало оделење трупа повратило је ред. Исто тако било је манифестација и У Субањи противу српских дуђана. Газде једног српског дуђана, нека брађа Јовичиђи, били су крај свога дуђана и један од тројице браће испалио је више мгтака из рев&ТГ&ера ка манифестанте. Један од метака погодио је У леђа једног манифестанта, који је носио царевУ слику,и манифестант се срУшио на земљу. Гомила је јурнула на брађу Јовичиђе, који су се бегством спасли али је један од брађе ипак од гомиле тешко повређен. Један војник ослободиога је од злостављања гомиле. ХАПШЕЊА. Беч, 17. јуна, Лист „Невесиње” јавља, да је председник српско-радикалне опозиционе групе, Атанасије Шола* ухапшен због дражења становништва. Беч, 17. јуна. Из Сарајева јављају да је хотел Јвфтзновиђа, за кога је јављено да је притворен за време манифестација, разрушен. Беч, 17. јуна. Из Сарајева јављају, да је виригнеса члан Сабора Глигорије Јефтановиђ, власник хотела „Европа", ухапшен у Вишеграду у бегствУ за

Србију, и да је у Невесињу ухапшен нзродни посланик Шола, због дражења Срба на манифестације. МОСТАР У ПЛАМЕНУ. Беч, 17. јуна. Из Мостара су стигле вести, у којима се тврди, да су против тамошњих Срба учињени силни изгреди. Српске куђе су запаљене, погинуло је више Срба, а изгреди против Срба чињени су и по другим местима. Жена сарајевског кујунџије Митријевића, за коју се каже, да је тобож бацала бомбе, ухапшена је, али је у затвору извршила самоубиство. ДРЖАЊЕ АТЕНТАТОРА Сарајево, 17. јуна. Оба атентатора Принчип и Чабриновић, који су у затвору, неучтиво се понашају према чиновницима одређеним да врше истрагу. Они не показују да се кају, веђ изгледа да се радују, што им је злочин уродио плодом. Обојица неђе да одговарају на више питања, али не одричу да су бомбе добили из Београда, тобож од двојице номита. Они признају да су радили у узајамном споразуму и да су се споразУмевали да, ако један не Успе, други прими на себе извршење злочина. Принчип чини утисак интелигентна човека. СТРАХ СТАНОВНИШТВА. Сарајево, 17. јуна. Извештаји из свију крајева провинције описују пренеражење, које јв проузроковала вест о атентатУ У свима слојевима становништва и негсдовање целокупног становништва па и лојалног српског елемента противу гнусног злочина. Земаљски поглавар добија непрестано телеграме о изјавама саучешђа становништва целе земље и о уверавањима лојзлности и верности крема династији. „УБИЦЕ КРАЉЕВА”. Беч, 10. јуна. Анти-српске демонстрације биле су у више немачких вароши а нарочито у Аустрији. Међу онима, који су нарочито злоупотребили догзђени атентат, да (таздраже јавно мишљење противу српског на-рода, треба на првом месту поменути „Милитерише Рундшау" који назива српски народ убицом краљеза. ИЗЈАВЕ САУЧЕШЋА, Берлин, 10. јуна. Надлежни крУгови изјављују највеће жаљење због смрти надвојвода Фрање Фердинанда у толико пре, што је пок. надвојвода био везан тесним пријатељством са царем Виљемом. Ово лично пријатељство било је најјача гарантија за чврстину савеза, Манифестозана симпатија тим ја већа што цар Виљем гУби једног пријатеља. Беч, 17. јуна. Међу телеграмима саучешђа који су веђ стигли, налази се и телеграм Султана, данског краља, Вивијаниа, Радославова и председника римске општине. Лондон, 17. јуна. Прва особа која је дошла у аустроугарску амбзсаду да се запише У

списак амбасаде, био је српски посланик, а затим су се У књигу амбасаде уписали бизши португалски краљ Емануел и египатски Кедлз.

Конкордат — Да ли Аустрија има право контроле над српским конкордатом? Велики мила)нски лист „Коријере дела Сера" саопштава, у једном од последњих бројева, једну интересантну вест. Он тврди, да је Аустрија добила право контроле над извршавањем конкордата У Србији. ТУмачеђи политички значај конкордата, „Коријере дела Сера" доДаје: Закључење конкордата примљено је у римским — католичким круговима са задовољством; али он се морг сматрати као велика политичка победа Србије. У ватиканским круговима, наравно, сматра се као једзн успех католицизма, једно, што се конкордатом признаје морална снага што се утврђује права и сопствена католичка јерархија у српској Краљевини, јединој држави У Европи. која је до сада није имала. И збиља, у једноме од пајглавнијих чланова конкордзта утврђује се образовање једне еклезијастичке српске провинције, са архибискупом У Београду и два бискупа у крајевима српским и арбанашким, који су до сада присаједињени Србији; међутим до сада Србија је еклеијастички зависила од аустријских бискупа, или је била земља мисионарска. И баш с тога — пошто са потписом конкордата престаје ипсофакто аУстријски протекторат над католицима у Србији — политичка победа Србије била је врло значајна. Још од пре читавог века, Аустрија је имала протекторат над католицима У српско-арбанашким крајевима 'Гурске, који сУ после балкзнскога рата припали Србији. То старо право аустриско није било лано оборити. И та ситуација сачињазала је не само понижење српске Краљевине, него и вечиту опасност од аустријске интервенције. Српска влада је зато одлучила да се курталише тога вазалства, регулишуђи директно са Вагиканом питање католичких поданика, те је одмах по сзршеткУ балканског рата предложила закљУчење конкордата. Ватикан није могао одређи Србији преговоре, као држави цивилизованој и независној; али је из почетна била одложила преговоре док међународна комисија не изврши ограничење Албаније и док велике силе не признаду Србији нове границе. Ватикан је на тај начин хтео чекати док сазру догађаји и да види какво ђе држање заузети Аустрија према Конкордату, који ће окрњити њене интересе на Балкану. Протест бечкога кабинета, као што се говори, није се дуго чекао. Аустриски дипломатски кругови у Риму понављали су често, да је конкордат са Србијом утопија и да неђе бити никада закључен. Подсеђали су чак на факат, да је 'Србја још пре двадесет година, кад је кзрдинал Ајарди био папин нУнције У Бечу, покушавала

да закључи конкордат, али су одмах преговори прекинути због неких верских питзња. Апи Србија је постУпила врло политички и трезвено. Она је Усвојила сваки предлог који јој је Ватикзн поотепено стављао, те се је Ватикан нншао пред питањем, кога се није могао одређи. У осталом, држање Србије даје се објаснити, јер је свако њено унутрашње питање, било политичко или религиозно, од врло мршавог значаја према великом факту да се она, Србија, прикаже пред Европом као држава потпуно слободна, која се је отресла неке врсте вазалства са аустријским протекторатом. Но поред свега тога, Аустрији је рзервисана ларва старога права; т. ј. резервисана јој је иззесна номинална контрола ексекуције тога конкордата, тако да она фигурира као гарант тога извршења. Ово право није Ушло у такст конкордата: али ђебити унето у правилник који ђе бити додат конкордату, и који се сада израђује. Тај правилник неће бити тако брзо потписан. Српски кругови у Риму ПОТПУНО су задовољни са закључењем конкордата. штш — Посмртни остаци аУстријског престолонаследника пренети су у Трст. Посмртни остаци надвојводе и војвоткиње балсамовани су. Прекјуче, у 6 сати увече, оба мртвачка ковчега пренесена су на мртвачким колима, са прописннм војним почастима, на мелезничку сганицу, где су унесена у вагоне нарочитог воза који иде за Метковић, где ђе се укрцати наратну лађу која ђе ковчеге пренети У Трст. При провозу остатака покојника од двора до станице биле су постројене трупе и за мртвачким колима ишао је огроман спровод из дворских часника, лредставника власти, војних и грађанских, и многобројна маса света, која је с пошотовањем поздрављала пролазак спровода. Из Метковића је стигао овај извештај: Беч, 17. јуна. Иа Метковића јављају да су на свима кУђама истачнуге црне заставе. Ратне лађе које се налазе у пристаништу спустиле су своје заставе до половине у знак жалости. Око шест сати изјУтра стигао је из Сарајева дворски воз са остацима надвојводиним и војвоткиним. Истим возом допутовала је и свита покојникова. На кзју се налазила почасна чета из Мостара, оделење морнара, далматииски гувернвр, цивилне и војне власти, католичко и правослазно свзштанство, чиновништбо , особље италијанског консулата, спштинске власги и школскз омладина. Становништво Метковића, дубоко узбуђено, правило је шпалир. Мрнари са ратних лађа носили су мртвачке сзндуке. Католичко свештенство,

себним путем. Ти си отишао у свет^ за послом, и случај је хтео да се код твога старог добричине ујака Пола нађеш заједно са својом рођаком. Жорж Реал вратио се, збиља, с ДУгачког путоаања по Египту, камо је отишао као представник једне трговзчке куђе. Будуђи да је био без богастаз, он је морао — хтео не хтео — иђи у свет да би обезбедио себи живот. Он упита: — Шта је с Матилдом? Ујак затресе главом и рече: — Ништа се славно није с њоме догодило. Из досаде, она се ових дана вратила У земљу у којој се родила. Дошла је да потражи људе од рада! — Људе од рада! — Да... Она није сређна са својим мужем. Форстие једе све што сам има и што она има. Мала би хтела покушати да спасе штогод. Њена ме судбина много узнемирава: она је скакакз заспужила бољи и срећнији живот. Њени су се родитељи огрешили о њу : удали су је за једнога човека једино због његових манира, због његове спољашњости. Сем тога, њеи муж је имао мало новаца. Свз је, дакле, ишло на то: да она буде несређна. Али, што кукати? Главно је да се Матилда мора обрадовати када те види. Ти си за њу једна страна њене младости, једна страна коју она није заборавипа. — Рекли сте јој да ђу ја бити ту?.. — Налротив! Хтео сам да јв ивне-

надим, да бих је више обрадовао. Ја сам јој говорио, да ће и бити у присуству једног старог озбиљног човена... То си ти тај човек... Али, немој се смејати... Ја унапред могу погодити како ђе се она изненадити... јуче снм јој говорио о теби, али сам јој рекао да си ти отпутовзо врло далеко... — Шта је она одговорила на то? — Ништа није одговорила... Помислио би човек да те је одавно ззборавила... Томе си, у осталом, сам крив: ниси култивисао рођачке везе! ... Ниси требао да учиниш да те заборзви једна тако лепа женска као што је Матилда... Гле, чујем да нено иде... То је она... Зар не хиташ на прозор!.... Остани тУ!— Окрени леђа каД она уђе... Ти ђеш је својом појавом изненгдити... Не заборави... Ти си стари и озбиљни човек на кота она мисли... И ујак Пол пожури, докле је Жорж чекао ђутеђи. — Ходи, лепа нећако и погледај! Ти видиш ова леђа... да, леђа овога гослодина који се изгледа задубиоу своје мисли... То је старац, који се вратио из Египта... Жорж се наједанпут окрете... Матипда мало лребледе... — Шта!... То сте ви?... — Да, то је он, нећако!... Хајд’, загрлите се!... И нешто више но то... Између рођака, то је обичај... нарочито када се један врађа из Афри-

ке после толико година... Збиља, колико си година у Африци?... — Петнаест година... — Ах! то је много... то мора дирнути породична осеђања... Жорж је твој друг из детињства... Гле, сад ђу вамЋоказати фотографије... фотографије вас двоје, двају гамена... Хајд’ мо! Жорже!... Седимо за сто... ♦ После јела били су сви веселији... Ујак Пол са својим хумором отпочињао је увек разговор... Рођаци су стављали једно другом питања која су се тицала њихоза живота... — Вама, децо, не може нико опростити грех што сте једно друго заборавили... Зар ништа није остало од вашега детињства, од радости и друговања?... Како су дивне успомене из детињства!... И гле, да бих взс осрамотио, ја ђу вам покгзати стари албум где се још чУвају ваше фотографије... Ујак Пол отвори један орман и донесе победоносно један велики албум. Он се згсмеја: — Ту је!... видеђете... Зар се не сеђате?... Ти си, Матилда, имала девет или десет година, а ти си, Жорже, имао дванаест година... Ви сте били орггнизовали једну минијатурну свечзност... видеђете... приченајге док не метнем наочаре... Показађ/ вам једну успомену на то, коју сам ја унео у албум...

И ујак Пол преврташе стране, журно, хотеђи да нађе фотографије... — Гле! гле!... Ево једне... Зар није смешна?... Ево свадбе, ево је! Гле, Матилда, примакни се!... И ти, Жорже, такође!... Ах!.., Г-ђица Матилда је носила једну лепу свадбену хаљину коју је израдила Розалија... Зар се не сеђате Розалије?... И Жорж је био у скупоценом оделу... то му је одело удесио његов собар Жан... Гледајте слику!.., — Али, како си ти Матилдо, бледа!... Шта ти је?.... Мора да су те оневеселиле ове фотографије... Ти велиш да је време да путујеш... Жорже, ти неђеш задуго видети Матилду... Дед’, Мзтилдо, реци му: Збогом!... Ја ђу те испратити... • Кад се ујак Пол вратио, заустави се, изненађен, на прагу своје куђе. Жорж, такође блед, посматрао је у албУму слику коју му је показао ујак малочгс... слику брака веселе деце, олику брака у минијатУри... За тим га нзједанпут облише сузе... — Шта ти је, мали? Шта ти је? — А! мој ујаче, мој ујаче... Кад бисте ви то знали... Треба да вам то објасним... Што сам ја отишао далеко од своје Отаџбине, то сам учинио зато да бих угушио велики љубавни бол... Наши родитељи нису хтели... Она је волела мене, ја сам волео њу... И, обадвоје, ми смо трпели једно без другога пвтнаест година...

— Али, о чему ми то говориш? О чему? —... Пустите ме да плачем, ујаче, пустита ме да плачем!.... Блонкодор РОМАН ОД МОРИСА МЕНДРОНА

наставак (6) „Он има оно што ми је увек недостајало, а то је моИ: да привуче лепотице. Ја вам велим: Овај је мали човси изашао из јаја које — и ако није снела — сачувала змија. Ви знате: да је ваша мати Ту уздахну па настави лагано: — Али, ја не верујем у успех.. Све ме осуђује на очајање! Шта бисте ви радили да сте на моме месту — О Боже мој! велите да је лела!.. Ниједног тренутка не бих се устезао.. потражио бих љубав на другој страни! Али, над је ваша љубав према њој постојанија од љубаеи о којој се приповеда у романима, а бих задивио овај лепи цветак који ме је ниско преварио и одвео је! — Илина је једна жена поштена и чиста. Предана кхаојим дужностима, она никада неИе пристати да учини какву погрешиу. — Тралала! Запева Бланиадор. — И, уосталом, њен повучени живот који она проводи лод дисциллином и надзором свога мужа, чини тв је немогуИна сваиа авантура.

— О! ту вас хватам. Ви немате ни најобичнијег исиуства. Што жена хоИе, то хоИе и сви ђаволи!.. Тако су се кретали полако, туцајући кроз помрчину. — То је чиста лудорија кад човен мора ићи по овим стазицама! — узвикну Бланкадор. Још кад нема месечине!.. ! Ах! ја бих волео више да сам у кревету | Терешкином! Најзад стигоше пред једну масивну калију. Селињи зануца својом тојагом коју је носио, али му се нико не одазва. Бланкадор је почео већ да проклиње „зликовце” који се не одазивају, Молио је, ипак, свога друга да не ларма много, јер се побојавао да се изроди каква несрећа. Селињи је одмах почео преговоре са мускетирима који су се појавили. Али, узалуд! Врата су била затворена. Селињи извади сат и на светлости којој су давали фењери виде колико је часова. — ПоноИи је, — рече он. За два часа, аио пут не буде иснварен, бићемо у својој кући. Оставимо ове животиње, нека чувају своју капију, и пожуримо!.. „Добро! помисли Бланиадор, иИићемо сада, па како нам Бог да!..” — Чвајте се — рече Селињи, — еео нао у клопци! Не удаљујте се од мене! Хајд’мо брже!.. Кад су избегли пустару нроз коју су најевите јаде прошли Бланкадор дану душом. Зором, они дођоше у замаи де Кастелно д’ Естрефон. Бланиадор се развесели што су завладали најзад толико препоне, и заспа. Заставши, лоче олат-