Пијемонт

Београд, УТОРАК 24. Јуни 1914. год.

БРОЈ 5ПАРА

Број 171. Година IV.

ИЗЛАЗИ СВАКОГ ДАНА ИЗЈУТРА

Стан редакције и администрације: Краља Александра 12. Телефон 1591.

ДИРЕКТОР Бранко Божовић

ПРЕТПЛАТА м ДОдааБдорбКГ/нео код тредшштЈМ: год. 16 дм. ■а соштама. Мвсечио .... 1 дин. За ■■остраоство код уредамштм Ча годиву 30 фрамака у мату га иола год. 15 фр. тромесечно 7-50 фр. у тлату. УРВДНИК Коста М. Луковић

5-“

Клеветање Србије

Чим је у Беч стигла вест, да је улица Фрање Јосифа у Сарајеву попрскана крвљу ње 1 овог убијеног синовца, бечки и пештански листови одврнули су све славине својој клеветничкој фразеологији против Србије. Ступци аустро-угарских листова преплављени су ових дана суперлативима од лажи и клевета. Веригама, скоааним од суверено глупих оптужаба, бечки и пештански гризопери покушавају да опашу не само Народну Одбрану и некакву „Црну Руку", већ и званичну Србију.

мантовала ову лаж, ковница званичних аустријских лажи, т. зв. литерарно оделење бечког министарства спољних послова, размахнуло је крила већ посусталој лажи о „српским бомбама". оез икаквих доказа, немајући ни признање атентагора ни исказе невино похапшених омладинаца о пореклу ОомОи, бечки и пешгански листови тврде, како је Чабриновић добио бомбе од некаквог комите Цигановића, и како је млади Лринцип стајао у вези с Народном Одораном!

У место да над хпадним телом свцга несуђеног цара хладно размислео црвљу који подгриза корене двој ној монархији и да потраже дубоке, органске узроке атентатима, тако честим у Аустрији, бечки и пештански листови су запалацали језиком и зашиштали да се небеса проломе: „Бомбе су из Србије! Завера је скована у Србији! Из српског змијињака искочиле су отровнице што се зову Принцип и Чабриновиђ!.." У хиљаду разних варијација, које, ничу у главама чиновника бечког! пресбироа, ове аустријске лажи су пресађене и у немачке листове. Ор-; ган аустријског министарства спољ-: них послова за балканске ствари у Немачкој — „Фосове Новине” — до-ј носеђи извод из „Финала" познатог изрода Ђорђа Настића, писале су пре ненолико дана: „Овога пута бомбе су стигле на праву адресу и убице су своје дело извршиле. И овај је злочин спремљен у Београду. Чабри. новићева бомба потиче из Крагујевца, а српске власти стоје под сумњом, да им је ова инсценирана завера на српском земљишту била добро позната, и да су је српске власти трпеле." Када је званична Србија на ову грубу измишљотину одговорила разумљивом разнодушношћу, очекујући да резултати истраге стуцају ове, златницима из аустријског диспозиционог фонда подмерене лажи, бечки пресбиро је убацио у све аустроугарске и понеке европске листове вест, како је граф Берхтолд захтевао од српске владе, да се истрага о атентату прошири и на Србију. Из фантазије бечких новинара посукљала је кретенска лаж, да ће у престоници проширене Србије засести ау стријски полицијски комесар, пред чије ће господство морати да стане сваки грађанин наше Отаџбине, кога он к себи призове! Када је наша влада званично де

Неуморни у измишљању и подметању, навикли да сза њихова данашња тврг,ења доживе сугра дан деманти, бечки листови ће на овај кат лажи, додати други, трећи, четврти, док не саграде Ајфелову кулу од лажи и клевета. У ту кулу, они мисле да затворе многе и многе политичке личности и националне раднике наше. Српски званични кругови и новинари, заузети озбиљним пословима око уређивања и снажења своје проширене Огаџбине, нсмају ни времена ни потребе да се зноје око рушења ове, по свима правилима клеветничког дунђерлука сазидане куле лажи. Као што је насела у загребачкој „велеиздајничкој" парници, на Фрид јунговом и Васићевом процесу, у питању Прохаскиног ушкопљења, тако ће и с тврђењем о учешћу Србије у сарајевском атентагу насести бечка и пештанска штампа. Цела српска јавност, ни по чијој команди већ понесена осећањем хуманости, ожалила је трагичну смрт носиоца аустријског империјализма. Она се, у томе тренутку, показала високо културна, честита и човечна, заборављајући све увреде и клевете, којима су је засипали листови, који су покренути иницијативом и новцем покојнога Фрање Фердинанда. Аустро-угарски листови би учинили већу услугу и својој династији, и својој дипломацији, и својој војсци, када би мирно потражили и пронашли узроке атентатима који су у оквиру двојне монархије нагло учестали, и када би својим читаоцима објаснили зашто се не држе мушка деца у кући Хабсбуршкој, него што на начин, недостојан века у коме живимо, засипају лажима, клеветама и вређањима културну, поштену и војнички веома снажну Краљевину Србију.

ДЕЛ* И РЕНИ Прошла су времена професорске расејано-1 сти! Скупоћа у Београду учииила је, да су ,1м они постали довитљиви. . . Један професор ТреНе Београдске Гимназије, који не зна ни једног страног језика, довео је недавно из Беча гувернанту, која не зна ни једне српсне речи. У престоничким листовима, пре неколико дана, изашао је оглас, да господин професор и госпођа гувернанта отварају школу за учењв страних језика... Сојединенијето прави силата ! . . . ЦРНА МАСКА.

Ко је КРИВ — Аустрија, и нико други, крива је за смрт Фрање Фврдинанда. Недељни часопис познатог немачког публицисте Максимилијана Хардена, који је до балкзнских ратова био велики непријатељ Србије, посветио је нарочити, објективно написани чланак сарајевском атентату. Писац наводи да је Видов-даГН врло значајан дан у историји српског народз. Све до ове године, Видов-дан су Срби славили као дан тужне успомене на пропаст српског царства на Косову. Први пут ове године Видов-дан је слављен не као Велики Петак, него кзо Ускрс српски. Међутим, аустро - угарски престолонаследник, сада већ пок. Фрања Фер-

динанд, изабрао је баш тај дан за улазак свој у Сарајево. Та одлука Фрање Фердинанда само је једна алка у низу оне политике аустро-угарсне, која је вазда била наперена против Србије и српскога народа. Изгледа, да је Беч заборавио, шта је граф Шувалов рекао пре 38 година: да ће једном из Босне доћи највећа опасност за европски мир. Да су се имале на уму те речи, свакако би се старало, да се не да ни прилике ни повода остварењу њиховом. о^р се није Пашић, муж једне Аустријанке, иснрено и поштено трудио, да се с Бечом дође до споразума, ноји не би вређао достојанство Србије, и то с оним Бечом, који је Србију отерао с мора? Зар није Беч створио Албанију, ту стару српску земљу, која је наквашена крвљу предака српскога нзрода? Зар тамошње смутње и немири дају наде, да ће се скоро доћи до сигурног прелаза (за Србију), преко албанске територије до мора? Па још сада, уза све то, надвојвода Фрања Фердинанд нашао је за потребно да скупи војску и приређује маневре на северо-западној граници Србије, и са претећом песницом објављује на сам Видов-дан српском народу, да ће се стати на пут сваком упаду у Албанију. Ово расположење масе породило је у глави једног по готову још нззрелог младића мисао, да убије тога човека, у коме је — по његовом схватању — била оличена сила туђинског освајача.

Аустрија у Босни Сан и јава — Снови, којима се ааверавао ауст^иЈСки пресчолона следник Фрања Фердинанд. — Канву Је ^осну Фрнња Фердинанд замишљао и каква Боснн стварко изгледа. —

После сарајевског отентата, бечки лист >,Арбајтер Цајтуог" написао је : „Ужасни догађај позепао је вео, који је скривао један дубок амбис”. Сара- ј јсвски крвави догађај, заједно са оним што му је следовало, лепше се није могао протумачити. Годинама, АустроУгарска се заваравала да је покорила Босну и Херцеговину. На челу политичара, који су у то веровали, стајао је понојни престолоследнин. Сарајевски атентат је, међутим, порушио све те илузије. Један талијански новинар, који се за после балканских ратова бавио у Босни, написао је у „Месађеру” један чланак и сарајевски догађај објаснио поглавито као последицу тих аустријских самообнана. Његов интересантан чланак, у главном, гласи : Фрања Фердинанд је пао као жртва велике илузије. Доживео је доста разочарења, а доживео би за цело би још и више, да није нашао смрт тамо где

су га његови саветници послали да врши пробу владарске улоге, између ђенералштабних аплауза и народа који га се бојао и који га је мрзео. Он је држао да је стекао право на љубав Босанаца, нарочито СарајлиЈа; али се превгрио. Истина, аустријска влада много је учинила за напредак Босне по варошима. Подигла је зграде, хотеле, бање, нафане; помогла индустрију и трговину. Али је довела много војске, много жандарма, много шпијуна, те се народ није могао нашикнути на оданост и приврженост Хабсбурговој Монархији. Он је једнако остао иредента и вредан идеји о великој Србији. Аненсијом Босне и Херцеговине, та се идеја још јаче разбуктала. Мржња је достигла свој врхунац за време балканског рата над је Аустрија ускратила кумановским лобедисцима обалу Јадрансног Мора. Из Београда су на време упуђени савети Бечу, да престолонаследник не иде у Босну на маневре; али су се тамо на

то насмејали, пошто су саслушали савете разних Конрада. Чему толика неопрезност ? Зар су збиља у Бечу озбиљно мислили, да Сарајево жели да види Фрању Фердинанда на челу два корпуса војске, која изводе маневре представљајуђи привидан сукоб између српске и аустријске војске на босанској земљи, која је некада била земља силнога Душана ? Забога, где еу живели и где живе извештачи Фрање Фердинанда? Када сам, после балкаиског рата, био једнога дана у Сарајеву, и нашао се у кафани у улици Фрање Јосифа, чуо сам само да се говори о Српству и о аустрофибизму. За једним столом седели су аубтријски официри: два Чеха и један Далматинац. Један мој пријатељ тада ми рече: Фрања Фердинанд, наш велики непријатељ, мисли ли да га Чеси воле и да ће триализмом задобити Хрвате; он се вара. Ево да чуЈ'еш шта мисле ови официри за другим столом. Ноји су моји познаници". Затим се мој пријатељ приближи официрима и поче с њима разговор о Фрањи Фердинанду. — То је један уображен човен ! рече са подругљивим смехом капетан, Чех. — Котерија, која је окружила Фрању Фердинанда — додаде официр Далматинац — упропастиће га. Осим тога, официри су казали још нешто, што овде није прилика износити. Сан Фрање Фердинанда да створи триализам од југословенских земаља, којим би оцепио Југословене од великосрпске идеје, није био тако лако остварљив ; јер осим Срба у монархији, противници триализма били су и Мађари, који не могу да допусте да се провинције, које се под њиховом круном налазе, одузимају и увлаче у триализам. У последње време, Фрања Фердинанд је био свестан опасности од Србије, ноја је брнала све његове планове; с тога је и био непомирљиви непријатељ СрбиЈ1е и Српства. Панславизам је био страшна мера за Фрању Фердинанда ; али је он ипак неко време настојавао да се приближи Русији и да сједини у један споразум, или у нешто томе слично, три централна царства, Немачну, Аустрију и Русију, против остале Европе. Али је н тај његов сан, као и остали, остао неостварен. Како би било и могуђе да се Аустрија приближи Русији, кад су оне супарнице на Балкану ? Русија, пријатељица и протескторка Србије, није могла опростити, а није ни опростила, Аустрији аненсију Босне и Херцеговине. Она јој је однела из загрљаја Румунију а дала јој Бугарску, до нове наредбе. Кад год је Аустрија претила Београду или Цетињу, Русија је избацила пола милијона војске на аустријску границу, да би монархију ућуткала. Да закључимо. Аустро-Угарска Монархија се анексијом Босне, 1908 године повеђала не испаливши ни један метак. Али је са анексијом њој затворен пут ка Солуну, и у њеним земљама отпочела страховита иредентистичка борба против ње саме: борба која онемогуђава свани споразум Монархије са Јужним Словенима, који су јој и данас и којЦ ће бити и сутра њени непријатељи. Ето то је биланс политички надвојводе Фрање Фердинанда. Ми држимо, да се нико неђе наћи који ђе казати да је тај биланс активан. Аустрија је, у најкритичнијим тренутцима, живела у илузијама. Њен политички програм био је један велики сан. И сада из тога тешкога летаргичног сна настаје тешко буђење. . ,

Солунско џшт ■— Одашиљзње стручне техничке комисије ради израде плана о грађењу српског пристаништа. Пошто је питање о зони, одређеиој за српски извоз преко Солуна, решено, то је Министар Грађевина решио, дз одреди, ових дана, нарочиту стручну, техничку комисију, која ће испитати одређену зону и пројектовати у детаљима радове за подизање модерног српског пристаништа, на земљишту које је одређено за смештзј извозне и увозне српске робе. До краја овога месеца, по свој прилици, комисија ће бити састављена и одмах у Солун послата.

ЛшуЈ0110ј|[рбиј1 — Према извештају привредног инспектора из Скопља. Према извештају привредног инспектора Министарства Народне При вреде у Сколљу, овогодишња летина у Новој Србији релативно, према раду и климатским приликама, задовољавајућа је. Због честих киша, нарочито у месецу мају, изгледи на овогодишњу жетеу веома су поправљени. Кукурузи су одлично понели; непрестане кише учиниле су да су нвобично добро изџигљали. Пшенице су доста слабе, чему је узрок неподобност самог земљишта за ту врсту усева. Опијум је добро понео, али ће овогодишња жетва бити осредња, услед честих киша, које му прахспирају. Ливаде су већим делом већ покошене, али је принос сена осредњи, изузев Косова и његове околине. Дуван свуда добро напредује. Што се винограда тиче, они су у свима крајевима необично добро понели — нарочито у окрузима оридском, косозском, брегалничком и тиквешком — и једина бојазан, која прети обилној берби, јесте филоксера, која је почела местимично да хвата корена.

У БУКУРЕШШТУ су симпатије према Србима огромно порасле, узбуђење против Бугара је велико. Мобилизација у целој земљи врши се успешно и у пуном реду. Резервисти се у масама јављају на време. Многобројна лица свих звања и узраста уписују се у добровољце. Сам руски посланик у Букурешту овако говори : „Ни једна влада не би била кадра у

Из ноуке „Читање хијероглифа на славјанском језику." Незнани писац навео је под предњим насловом у листу „Пијемонту” број 144. поред другог и ово: „Како нас је лета 1914. године Сава Витас прогласио за фараонску сорту". Ја сам написао и предао јавности Читање Хијероглифа на Славјанском језику. У тим правилима има толико истине, да ми тај незнани писац у правилном раду свом неможе одрећи знатан успех. Али самозвани критичар мојих правила неће правилно да ради, он подмеће ненаписано, изврће писано. Одмах у почетку навео је неистину, јер ја нигде не споменух реч фараони, нити је он то могао из каквог мог навода да изведе. Просто критичарево подметање. Како данас фараонска сорта не жиаи У Мисиру, тако је и пре било дуго доба, кад се за ту сорту у Мисиру ни знало није, постоји пи где на земљином шару. Кад је већ узео став критмчара, онда треба да зна много више од

онога, кога хоће да критикује. Мислим кад би пишчев поштен, некористољубив а погрешан напис био, да га тада критичар треба са својимвећим знањем да на право Упути, поучи, а ако је писац застранио у штетан правац за његову народност, тад да писца са разлозима сузбије и жигоше непоштен смер, јер га је У таквом случају скривен смер морао навести, да пише о ономе што незна. Правилно радећи сУкобљавало бисе знање и незнање, поштен и непоштен смер од неког те двојице, критичара и писца. Да видимо коме ти епитети припадају. Мој напис има наслов „Правила за читање Хјероглифа на Славјанском језику.” — Срби јесу Славјами и ако је језик у правилима најближи Српском, ја не записах на Српском језику, што ми критичар подмеће. „Нањи добри на четес" — нису добри за војнине. То је ческо — Боја Бојемана. „Ма пенези" — има новаца. То је Тотско и Пољско. И зашто несме бити Српско. Зар нритичару није познато, да су стрзни народи дуго времена писали на латинском језикУ. Али по критичару Срби не смеју предњачити. У овим привилима сравњивао сам

моју са већ постојећом теоријом читања на Коптиском језику. Навео сам оцене научењака и земљака Шампољионових о његовој теорији, где лепим речима кажу — неваља, па при крају излагања теорије и њене оцене наводв: „Али нико боље од нас не осећа, колико има неподпуног и самовољног у системи овог славног наУчењака и не осећа очиту потребу за новим нзпредком, да се коначно утврди истинито значење Хијероглифа." Критичару да наведем, да Шампољион није био славни научењак у времену, кад је поставио теорију за читање Хијероглифа на Коптиском језику, него клапче од 17 година старости, придружио се Наполеоновој војсци за Мисир, и верујте не у намери, да тамо прочита Хијерогпифе. Тврдим да критичар незна и не може да се служи са Шампољионово теоријом, а моју је тек сад видио, па какву потребу има да се плеће у оно што незна. Позивам критичара да превзде и објасни превод записа, са којим се Шпигелберг бави. Запис је наведен у мојим правилима, само су два реда, не тражим више. На камен у Риму не УлУћујем критичара, јер га Колтиски попови нису умели

прочитати, па би критичар још мање знао. Јашто изврће моје наводе? Осим Срба у мом запису има споменутих народа и племена Раси, Вараги, Ерови, Барбари — Варвари, Обри — Авари — Гоге, Лелеци, Харвати, Тоти, Боји — Бојемани, Траки, Даки, Бугари, Угари, Миди, Мизи, Сармати, Карамати, Леши, Келти, Германи — Аламани, Кари — Гали, Готи, Абруци — Абороги, Одри, Дримани, Адрамани и још других. Од куд узе критичар: „Срби сви и свуда”. Критичар подмеће. Ја нисам нашао у историјама новијег издања, да су из старог и прастарог доба узели називе и применили их на данас живуће народе Вараге, Аваре, Сармате, Готе, Абороге. Зашто се критичар не задржава на овим називима и што ме ту не поправља? Незна он а ни они на западу. Или ће критичар можда где наћи, то нека докаже. Ћутање ћУ сматрати као незнање. Букварци данас знаду, да код Славјана на југу има наречја, која ми називљемо: Екавци, икавци, штокавци, чакавци, кајкавци итд. Авари су имали још и иазив „Обри", па код два имсна што им је требало још

треке име „1'оге", као што Нестор каже, да су Аварес називали и Гоуген. Назвали су их тако њини савременици због њиног говора, ги, гу, га, го, ге — Гоге, као мало пре наведене икавце, чакавце.... Критичару споро ради мозак, кад се не може да сети, да су и друге карактеристике утицале, да ое неки део великог Славјанског народа назове баш тако, јер се опште име Славјани не може у сваком случају употребити. Данас ми не пишемо Срби Босанци, Срби Црногорци, Срби Личани него Босанци, Црногорци, Личани. Да су Срби то св подразумеаа а не спомиње. У ономв добУ није било православних, католика, нити муслимана. Ето ти Личани, што је критичару криво, да се баш три Личанина нађоше, да траже траг својих предака. Хисторичари на западу забележили су, да су источни Готи становали у пределу где сад живе Личани и њима суседни Срби. Ја сам по мојој теорији прочитао са кзмена, да често наводе „личних Гота, личних тамних Гота, личних, јуних Гота (прикладних, младих и снажних Гота)." Временом се скрати личних Гота, и као несумњиво, комв лични припада, го-

ворише лични — Личани, а има Гота исчезе. Па живели сад кепеци тамо или су храбри Срби, да за голу сабљу хватају. Зашто критичар лише „Ра наших млатих Сарба очи" кад У напису стоји „Ра нашис младис Сарба оће”. Код објашњења слике ока стоји „У комбинацијама у Мисиру употребљу је се израз осе — оће или наставак — тражиосе, патиосе и т. д. Грци су узимали од нас изразе. Од њих сам узео израз „осе" наш Мисирскц израз. Имам право кад тврдим, да је Грчки језик искваран Славјански. Кад су Чеси и Тоти 6или на југу, а Грци измешани међу њима живили ево како су говорили: Чех: Тече вода проти водје. Грк: Теке вудас проти вудси. Чех: Цо пак печете. Грк: са пока песете. Чех: Диељм вино. Грк: Диељми винон. Тот Не ходил сем за њу Сама пришла за мну Гако та овечка, За зелену травУ. Не позирај (гладај) за мну Очи ти випадну, , Боло (било) ти позират, Кад сем бола пану (девојиа).