Пијемонт

Београд, НЕДЕЉА 29. Туни 1914. год.

БРОЈ5 ПАРА

Број 176. Година IV.

ИЗЛАЗИ СВАКОГ ДАНА ИЗЈУТРА

Стан редакције и администрације: Краља Александра 12. Телефон 1591.

ДИРЕКТОР Бранко Божовић

ПРЕТПЛАТА м Србију ■ Бугарск/ ход уредништва: год. 16 ш. ш поштааа Масечао .... 1 дни. За ваостравство код уредпнштва ■да годиау 30 франака у адату аа.аола год. 15 фр. ▼ромесечаа 7'50 фр. т ааату. УРВДНИК Коста М. Луковић

ШШЈ НРТВ1Г Царски руски посланик у Београду

Страшан удар задесио је Српство и Словенство: велики дипломата моћне словенске царевине, Николај Хартвиг, испустио је своју честиту и широку душу. Из аустро-угарског посланства, у које је прексиноћ здрав и чио отишзо, донесен је мртав у свој дом. Особље аустро-угарског посланства тврди, да је племенити славенофил умро напрасно, од парализе срца... * Када су га велики словенски интереси на Балкану довели са далеког Истока у престоницу наше мале Отаџбине, он је одмах осетио, да је у народу, који свом снагом своје чисте словенске душе воли мајку Русију. Словенофил по осећању и разуму, добро упознат са тешким задацима које је мала Србија имала да изврши ради велике словенске ствари, Николај Хартвиг, богодани дипломата и узвишени човек, успоо је да нашој Отаџбини уздигне углед у Русији и Европи. Због тога се од краљевског двора до пастирске колибе дизао култ према њему као мирис измирне. Када је претпрошле године велика словенска и хришћанска мисао позвала са њива синове и оцеве наше, на ведроме лицу крепкога Руса засијала се радост. Он је осећао да се збива историјски чин, када пророчанства десетерачких пророка постају стварност и када наш јуначни народ, уз погпору своје стариЈе сестре са Дњепра и Неве, од ратних тековина гради словенску орану германском продирању на Исток. Нико није толико осетио значај нашег историјског похода на југ, као душа царског руског посланика у Београду. Наше победе, украшене херојством, нико није топлије поздравио од Николаја Хартвига. Свршени су крвави дани. Велика Србија је данас географска стварност. Наступила је ера новога рада и спремања. Више но икада, лик моћне сестре са Оке и Колиме уздиже се пред нама. Наше победе усадиле су нам обавезу према Словенству. У нас више нема русофила и русофоба. Овде, где се стичу крајњи повијарци Јулиских Алпа, Карпата, Балкана и Родопе — у овом плодном басену Дунава, Мораве и Вардара живи народ кзји вековима носи у срцу своме љубав према Русији. Тај народ и душу његову волео је и

соколио дипломатски апостол словенске мисли Николај Хартвиг. У томе народу, међу браћом својом, он се угзсио у тренутку, кад нам је његов геније највише помоћи могао. Слава великоме човеку и словенофилу Николају Хартвигу! • Нииолај Хартвиг родио се на Кавкаау, у варошици Гори, године 1856. Васпитао се на Одесиом Универзитету, на ноји је ступио у 16. години. Пошто је полагао само пријемни испит, то се у почетку није обратила пажња на његову крштеницу, те није у почетку ни примећено да нема довољно година (18) за похађање универзитета. Кад је ово примаКено ^ило је већ насно и Никола је, пошто је био одличан ђак, остављен на универзитету, који је редовно свршио 1875 г. Исте године ступио је у државну службу, као чиноаник Министарства унутрашњих дела где је био све до 1876 године. Затим је неко кратко време био чиновник руског посланства у Бечу, а ратне 1877 г. био је у Црној Гори, на Цетињу. Године 1884 био је русни конзул у Бургасу у Бугарсној, а затим је дуго био чиновник првог департмана Министарства Спољних Послова у Петрограду. За време министровања графа Ламсдорфа био је постављен за шефа овог одсека, где је остао све до 1906 године, када је постављен за руског посланика у Техерану. ј Године 1909, Никола, Хартвиг био је опозван из Техерана и постављен за руског пуномоћног министра на српсном двору, на коме је положају остао св» до дана своје смрти. Хартвиг је имао велини број руских високих ордена а од српског Белог Орла првог степена. Прекјуче, у очи саме смрти његове, Престолонаследник Александар дОнео му је сам лично у посланство Карађорђеву звезду другог степена. Уторак, у 10 часова пре подне, тело, великога дипломате биће пренето у напелу на Новом Гробљу где ће лежати неколико дана, а затим ће бити пренето у Русију ради сахране.

ДЕЛАЈ1 РЕЧИ У руском посланству, крај мртвог тела племенитога Хартвлга, два чиновника, из два разна посланствз, разговарају. После дуже паузе, један ће : — Кад Фрању Фердинанда убише у Сарајеву, аустријсни листови у хору повикаше: „Србија га убила!"' А кад Хартвига, после ненолико гутљаја кафе, изнеше мртвог из аустријског посланства, ни један српски лист не узвикну: „Аустрија га отровала!" — Разне земље, разни обичаји ! ЦРНА МАСКА.

Јв I I « П ” Берлинска полиција против Срба. Лажне доставе у Сарајеву. У тражењу велино-српсне пропоган/де отишло се сувише далеко, Берлинсна полиција открила ју је у Берлину ! Пре неколико дана, берлинска полиција је почела да саслушава српске студенте у Берлину, под оптужбом да из свога удружења „Јединства" шире велико-српску пропаганду „међу српским студентима у Аустро-Угарској и на немачким универзитетима". Полиција је извршила преметечину у стану жења „Јединства" и покупила све хартије. 0 тој непријатељској акцији берлинске полиције према српским студентима „Нова Слободна Преса” има овај извештај, из кога се види сва комичност посла, кога се берлинска полиција подухватила, и сва гнусоба аустријске тај>Је полиције, која не преза ни од најнискијих подметања: У априлу месецу ове године, јављеко је берлинској полицији из Сарајева, да у Берлину постоји један српско-словенски комитет, који спрема зтентат на цора Виљема. По што је достава била ано-

нимна, берлинска полиција јој није придавала велики значај. Али после убиства надвојводе Фрање Фердинанда и његове супруге берлинска полиција је отворила очи, и почела мотрити на српске студенте. Открила је да се студенти са српсним значкама врло често састају у једној кући у Шарлотенбургу ; затим је утврдила, да у тој иући станује српски студент Јордан Савић. Претресом тога стана, полиција је, нашла велику количину хартија и на основу тога закључила да се из тога друштва спроводи „јака велико-српска проп^анда". Друштво је, ради пропаганде, 6гаЈч,1о у преписци са омладином у Беогрду и колегама на аустријсним и немачким универзитетима. Из хартија се видело да су српски студенти образовали у Берлину удружење „Јединство”. И Савић и сви чланови управе тога! друштва позвани су у полицију. Они су изјавили, да је њихово удружење чисто забавног, другарског карактера, и да су преко њега одржаване оамо пријатељске везе између студената. Полиција намерава да предузме даље мере тек кад јој друштвени статути буду преведени.

Митинг на Цетињу

— Пре неколико дана одржан је на Цетињу велики Митинг, на коме су Црногорци осудили [терор који се врши над невиним српским становништвом у АустроУгарској. (Извештај „Пијемонту”.)

Глас, о убиству аустриској престолонаследника у Сарајеву изазвао је овде на Цетињу жалост и оправдано нерасположење према атентату. Али није од тога доба прошло ни неколико часова, а већ су у престоницу почеле стизати други извештаји, крји су доносили цјЈле вести о гањању, безакону и дивљаштчима, која су, у немоћном бесу, почеле да врше аустриске власти уз лрипомоћ муслиманско-франковачке фукаре, над незаштићеним српским стаковништвом у Босни и Херцеговини, па и у целој монзрхији. УЗБУЂЕЊЕ СТАНОВНИШТВА. Што су ови гласови били чешћи и ст,рашнији, из дана у дан гнев Црногораца против неразмишљеног држања аустриских полицајца и напујдане руље био је све већи. Најзад је овај гњев нашао оправдане одушке 23, ов. месаца у 6 часова по поДне. За тај дан заказан је од највиђенијих независних цетињских грађана велини протестни митинг пред, Зетским Домом. Двадесет највиђенијих престоничких грађана — сазивачи митинга — издали су овај ПРОГЛАС ЦЕТИЊСКИМ ГРАЋАНИМА. Г р а ђ а н и ! Црни гласи, црњи за црњим, стижу нам из наше честите Босне и Херцеговине. Страховита искушења оборила су се на српски народ који жи-

Цетиње, 24. јуна. ви, јадно и чемерно, у тим заробљеним српским покрајинама. Он се данас, голо- 1 рук и незаштићен, калази изван закона. Безакоња, насиља и покољи који су над њим извршени, на срамоту двадесетог вијека, уз злочиначко учешће и срамно одобравање власти, надмашавају недје- | ла арнаутс.чих хорда. Напујдане руља фукаре урличу људождерски улицама Босне и Херцеговине. И власти и полиција, и војска, и те најамничие банде друштвеног измета и олоша прегле су \ да истраже и истријебе све што је| српсно, По команди с вишег мјеста ! приређују се погроми против српског житељства Босне и Херцеговине. Хиљаде српскијех имања и радња се уништагају и пљачкају, и тамошњи Срби доаедени су до просјачког штапа. По њиховијем домовима слави оргије пљачкаша фукара. Руше се српске митрополије и цркве, пустоше се српске просвјетне установе, сравњују се са земљом српсне школе, банке, штампарије и редалције. Кажу да се ни голи животи не штеде од покоља, док разбојничка рука подстрекаваних паликућа меће угарак у српске домове. А тамнице су претрпане хиљадама најугледнијих Срба и српских жена и дјевојака. Читава Босна и Херцеговина је данас само једна велика тамница, развалина пустош и згариште." Грађани! То су исгоријсне српске земље по којима бездушна тиранија врши своја свирепа варварстаа. То су Ср- I

би који се гоне, тлаче, киње, истребљују. То је наша крв, која се тамо пролијева, и ударци, који тамо на њих немилостиво и немисрдно падају, и нас овамо до срца боле. Јер и њих су бољели наши јади, и њихова срца су с нама била кад водисмо свете ратове за ослобођење једног дијела српског народа. Они откидаху кору хљеба од својих уста и од своје нејачи, и прилагаху је нашем Црееном Крсту. А редове нашијех добровољаца испуњаваху храбри синови Босне и Херцеговине, Грађани! Наша света дужност је да покажемо, да крв није вода ; да нијесмо заборавили ни традиције историје ни крви, по којима су Босанци и Херцеговци исто што и ми ; да покажемо да нијесмо заборавили ни сву њихову лијепу љубав, ни све њихове братске жртве; ни онај њихов мушки и витешки поклич отмичарима Скадра и Драча. С тога, грађани, скупимо се данас у 6 сати по подне, у што већем броју, на митинг пред Зетским Домом: да дадемо одушке својим преболним и увријеђеним осјећајима ; да осудимо и жигошемо тероре, недјела и сва дивљаштва тирана и варвара, који су се устремили да униште Српство Босне и Херцеговине; да манифестујемо према нашијем Босанцима и Херцеговцима и нераскидиме братске симпатије и везе крви и историје ; да засеједочимо да наша срца куцају заједнички с њиховима ; да им олакшамо тешке патње и улијемо храбрости у њихова мученичка срца кад чују са Цетиња глас Црне Горе да ми равнодушно не можемо гледати злочиначка гоњења Срба и Босни и Херцеговини ! На митниг грађани и грађанке! Живјело Српство Босне и Херцеговине ! На Цетињу, 23. јуна 1914. ПРЕД ЗЕТСНИМ ДОМОМ. Још оно четири часа по подне почели су манифестанти да се скупљају у великим гомилама пред Зетским Домом где је заказан митинг, а у 6 часова, пред отварање митинга, гомила народа била је прекрилила сав слободан простор око Дома. На митингу су говорили г. г. Крунић, секретар Министарства Финансија, Мехо Јахић, Србин муслиман из Босне, који је необично топло и бурно поздрављен, Марко Дановић, адвокат и Драг. Матановић, професор. Сви су говорници осудили безакоња и насиља која се у „слободној" монархији врше над незаштићеним Србима и дали одушке својим увређеним српским осећајима. Сви су бурно поздрављени од манифестаната. ПРЕД АУСТРИСКИМ ПОСЛАНСТВОМ. Уз пркос томе што је сва цетињска полиција била за време митинга на поретку и у приправности, манифестанти су се од Зетског Дома, лосле говора, кренули на аустриском посланству. Ту су се Срби, које Аустријанци назијавају „убицама" и .дивљацима" показали куд и камо културнији од аустриских нултуртрегера. Јер док су помани-Ј тале напујдане руље вршиле назепамћен терор по српским варошима у монархији и док су полупијани бечки буршеви и штрицике спаљивали српску тробојну пред српоким посланством, доале је цетињско становништво, и ако обузето праведним гневом према црножутој монархији и њеним плаћеницима, прошло поред њеног дома мирно и достојанстеено, певајући патриотске песме и нличући српСтву. ДАЉЕ МАНИФЕСТАЦИЈЕ. Потом су се манифестанти кренули

пред француско, руско и српско посланство, где одушевљеном клицању масе није било краја Манифестанти су после дошли понова пред Зетсии Дом, и ту су се у миру разишли. Интересантно је да су манифестанти, идући од аустриског посланства, орели Краља Николу на аутомобилу. Ираљ је замолио манифеетанте да се разиђу. Они су га поздравили са бурним „живео", па су се разишли. Р.

Шта иисли паша — Есад паша мисли, да је у Албанији могућан сваки владалац, сем кнеза Вида. —

Од кад је стигао у Париз, Есад паша је прекинуо своје дуго ћутање. Свакога дана скоро изађе у коме листу по један интервју са њим. Једном сараднику „Тана" Есад паша је изјавио да кнез Вид није способан да буде владалац. И додао јв да решење садашње албанске кризе он види само у уклањању кнеза и предаји управе над Албанијом међународној нонтролној комисији. Он мисли, да би нонтролна комисија могла брзо да поврати ред, без употребе силе. Арнаути увиђају какву корисну улогу могу играти представници великих сила у Албанији. Кад би се, после неколико месеца, све довело у ред, имала би да се Албанији да дефинитивна влада, и земљи да се избере поглавар. И у питању о избору новога кнеза било би, мисли Есад паша, далеко мање тешкоћа него што се мисли. Сасвим је погрешно мишљење, каже он, да Арнаути муслимани не би нинада пристали на владара хришћанина. Да нови владалац не би био непопуларан као кнез Вид, требало би само да се све албанске поглавице позову на један збор и да се од њих тражи пристанан на кандидацију. На крају свога говора, Есад паша уверава да нема амбицију да у Албанији влада.

РУМУНСКИ УЛГИМАТУМ. Румунија шаље свој ултиматум преко Русије, који гласи: „Једино средство да се обустави наступање румунске војске с обзиром на натегоричке изјаве румунске владе и/ крајње узбуђеног и ратничког расположења земље — било би ако би се одмах преко Русије изјавило, да је Бугарска фактички прекратила војну знцију. РУСИЈА СЕ ЗАУЗИМА за Бугарску и шаље румунској влади телеграм овакве садржине : „У томе, што нам је бугарска влада дала пуномоћије, ми гледамо основу за мирно решење питања о територијалним конпензацијама Румунији. С тога се надамо да ће румунска влада, у циљу појачавања што тешњих односа између Румуније и Бугарске, примати могућност да се покаже умереност и да неће кренути своју војсну напред. ПОТИСНУТИ БУГАРИ принупљају се и постројавају на линији Рујан — Големи Вис. Дунавска дивизи-

На јужној обгли Финског Залива лемало је селанце Стрелна, западно оц Петрограда. На крају села, на потоку Стрелци, проста. вила, скривена међ јеле и борове, обојена црвено и зелено. Капци на прозорима још затворени, јер је тек четири часа летњег јутра. Залив гладзк као огледало под сунцем ноје се рађало. Једна холандска једрилица таман стигла под Стрелну, али не оде даље, него ту покупи једра и спусти ленгер. На главној катарци имала је нену заставу, али се она није лепршала. Према црвено-озеленој вили стародревна липа са јако рачвастим стаблом. Уврх пукотине намештен дрвен под са оградом, и скелом за пењање. У хладњаку, на дрвету, седи човек за столом, необојеним и ћопавим, и пише писма. По столу пуно хартија, али су ту још и стони чзсовник без стакла, компас, циркле и велика меденица. Човек без капута, беле му се рукави од кошуље, занрпљене ча-

рапе посувратио, у грубим ципелама. Глзва му изгледа необично велика, али у ствари није толико велика. Вргт као у бика, тело као у џинз. Рука која је писапа, груба и катрањава; перо тешко али брзо, редови криви. Писма кратка, пословна, без увода, без ззкључака, потписана само Пе тар, У два дела, као да се име под тешком руком располутило. Липа је певалг од пчела и бумбара, Стрелка брботала као самовар. Излазак сунца диван; зраци се пробијаху кроз лишће и бацаху светле мрље по необичном пицу једнога од најнеобичнијих и најнесхватљивијих људи, који су икад живели. Овако погнута, чини се сад ова фина глава са кратком косом кзо глава дивље свиње; а кад писац писгма засиса над гушчијим пером, укажу се зуби и језик као у лава који држи грб. Сад се лице грчи у страшан бол као у онога кога муче, распињу на крст. Нов лист, почиње се ново писмо; уста се развлаче у осмех толико да се очи изгубе, и стра шни човен изгледа тако комичан. Опет нов табак, малецан, без сумње за какву даму: пице се мења у маску сатира и најзад експлодира у

грохот, који је просто циничан. Јутарња кореспонденција је завршена. Цар је написао педесет писама. Оставио их је незапечаћена. Каћа, жена његова склопиће их и запечатити. Џин се протеже, устаде с муком, погледа пут залива. Догледом прегледа Петроград свој, флоту своју, Кронштат, који се тек подизао, са тврђавом. Откри најзад и једрилицу холандску. — Како ли прође без поздрава топом? И баш пред моју кућу! Зазвони. Из реда шатора, који леже скривени иза борова и служе за стражу и послугу, испаде камердинер његов: — Петорица у чамац, ону олупину на суво! Видиш ли му ти, који је оно андрак? — Холанђанин, Величанство. — Холанђгнин! Капетана, живог или мртвог, овамо! Одмах! Сместа!... Али пре свега мој чај. — Све још спава, Вели... — Пробуди све, магарче! Лупај на кзпке, разбиј врата! На белом дзну спавзти!... Он зазвочи опет. Испаде други слуга. — Чај! И ракије! Много ракије!

Слуге се растрчзле, ку«а се узбуди. Цар је прикраћивао време записујући по таблицама од шкрињица белешке своје. Кад га већ издаде стрпљење, он стрча низа скеле и закуца штапом по свима капцима прозорским. Изнутра се чу глас: — Али, чекај, за бога! — Не, то нећу, цисам се родио да чекам. Пожури, иначе упалићу кућу. Оде у леје своје, погледа лековито биље, оплеви нешто корова, зали овде онде. Оде у шталу, прегледа меринске овце, што их је сам донео. Нађе један ступац пребијен, узетестеру и ренде и удеси га опет. Коњу љубимцу насу нешто зоби у јасла. Кад није пешачио, већином се возио; јахање му се чинило недостојно мрнара, а он је пре свега хтео да буде мрнар. Затим оде у стругарницу, окрете неколико пута дребанк. Поред прозора стајзо је сто са бакрорезачким алатом; повуче шилом неколико линија које су недостојале на карти. Таман пође у ковачницу, кад га викну глас женски испод липе. Горе, међу гранама, стојала је царица, у јутарњој хаљини. Жена грубих удова, с великим стопалама. Лице јој угојено и не баш лепо, очи ко-

с& и истегнуте. — Ала ии ти поранио данас! — Зар ово рано? Већ шест. — Тек пет. Цар погледа на часовник. — Пет? Онда нека буде шест! И помаче сказаљку за један сат. Жена се нзсмеја, нешто преко срца али не увредљиво. Опасно је ражљутити га. Наслужи му чај. — Ево ти мало посла, рече Петар, показујући на писма. — Ала их је много! — Ано ти је много, да ти узмем помагача. Царица не одговори, већ узе да прегледа писма. Цару се то свиђало, јер тако је добијао прилике за свађу, а он је увек волео да се свађа, да би дух одржавао чилим. — Извини, Петре, али зар је право то, што си, због холандских лађа, спопао шведску владу. — Право је. Све што ја чиним, право је. — Не разумем како. Наши Руси, из неспоразума, пуцали на холандске лађе, а ти тражиш од Шведа оштету, сзмо зато што се несрећа десила у шведским водама.... — Да, по римском праву грех се плаћа у оној земљи, у којој је у-

чињен... — Да, али... — Све једно: ко може да плати, нека плати. Ја не могу, Холанђани неће, онда морају Шведи. Разумеш ли? — Не. — Шведи су напујдали Турчина на мене: то треба да плате! — Хајде, нека му буде и тако! Али што ово пишеш холандској влади тако не љубазно, а Холанђане баш волиш? — Што? Зато што је Холандија од Утрехтског Мира ударила у назад. С Холандијом је свршено, на ђубре с том републиком! Сад је Енглеска. Ја сам уз Енглеску, откако је и Фран цуска пошла низа страну. — Па зар се стари пријатељи напуштају... — Наравно, кад нису више ни за што. У осталом: у љубави и политици нема пријатељства. Зар ја, мислиш, волим тога пољског Аугуста. Али морам с њим у ватру, у воду, због Русије. Ко не уме да жртвујв Отаџбини своје сићушне ћуди и стра сти, тај остаје Дон Кихот као Карло Двзнаести. Он је својом лудачком мржњом на Аугуста и мене спремио Шведсној пропаст а Русијк будућ-

\