Пијемонт

Београд, ЧЕТВРТАК 3. Јули 1914. год.

БРОЈ5 ПДРА

Број 180 Година IV.

ИЗЛАЗИ СВАКОГ ДАНА ИЗЈУТРА

Стан редакције и администрације: Краља Александра 12. Телефон 1591.

ДИРЕКТОР Бранко Божовнћ

ПРЕТПЛАТА >а Србијјг ■ Бугарску код традмштва: год. 16 дн. ■а иошташи Масачио ... 1 дин. За мостраиство код уп«д. виштва На годииу 30 франака у адату ва'оол 1 ,-од. 15 фр. тромесечао 7'50 фр. ј ааату. УРВДНИК Коста М. Луковић

За нову српску културу

У своме програму од 1881. године, Радикална Странка се овако изразила о школи и просвети: „Тежити да се оствари нзчело општег, обавезног, бесплатног образовања и да се сиромзшни ђаци издржавају општим трошком. Школе да буду уређене тако, нако ће неговати у Омладини грађанске врлине и спремати је за веште, корисне и самосталне раднике.” Годину дана касније, иада се у Београду састала учитељска скупштина, радикали су учитеље поздра. вили речима: „Добро нам дошао, очни виде народни, добро нам дошли видари његове умне слепоће и њзгове грађанске немоћи што је рађа незнање." („Самоуправа", број 105, од 15. јула 1882. год.) Као у свима тачкама свога програма, тако и у питању школе и просвете, рздикали су себе демантовали. Неспособни за крупне реформе, утонули у личнз и нартијске бриге, |Јадикалски држазници остављали су питање оснозне школе времену и случају. Отуда није никакво чудо, што је, по званичној статистици за 1910 годину, у Србији било 23 од сто писмених т. ј. 73 од сто неписмених. Од све српске деце способне за школу, само једна трЕћина походи школу, а две трећине и не виде је! То је страшна истина, која мора подићи на протест све људе, који су забринути З’а' добро и напредак нашег занемареног народа. Немајући никаквих јасних идеја о реформама у просвети, и не увиђајући јасну истину, да без систематске и захтевима нашег демократског века сгображене просветне политике нема целисходне државне политике, радикали нису скоро ништа учинили да просвета коракне. То се најбоље види из факта, да је број основних школа у Србији (у старим границама) у години 1912. износио 1305, број учитеља и учитељица 2476, а буџет на просвету 8,704.084 динара, од које је суме на основне школе долазило свега 4,240.437 динара. Није на одмет нзпоменути оно, што смо до сад толико пута наглашавали, да у Србији на сваку оснону школу долази по 26 кафана! После ових факата, није ли то сарказам и невзља!ЛСтво, када радикалски министри дођу на годишњу учитељску скупштину и, пренемажући се од бола што основна школа

није реформисана, изј®ве: „Краљевска влада је учинила у минулој години све што је могла. Сада, она спрема пројект закона о основним шкслама, којим ђе, у првом реду, бити повећане учитељске плате." Лаж је, свирепа и безобразна лаж је говорити, да је Србија стварно демократска земља, док је у њој овакво стање основне школе и писмености У народу. После свршених ратова, први задатак наших државника, поред комплетирања наоружања војске, треба да буде: брзо иззођење коренитих рефорама основне школе. Да би се добили људи пуни грађанске савести и личног достојанства; да би се добили за довршење националног задзгка још одушевљенији борци но што су јунаци са Куманова и Бреталнице — мора се средством основних школа почети систематски рад на просвећивању нашег марода. У томе циљу — не кззујемо ништа ново над ово кажемо! — треба, пре сввгг, целонупну просвету, нарочито ос.човну настаау, узети потпуно у државне руке и не оставити на вољу сељаку хоће ли или неће његово дете учити школу. Ово мора важити и за нове крзјеве, пошто је законодавЕц предвидео обавезну наставу. Потребно је, осим тогз, створити нов тип учитељсних школа, из којих ће се, за најкраће време, регрутовати довољан кадар практичних учитсља, који ће младим Српчићима, нарочито у новоослобођеним крајевима, пружити суму знања ноја су им потребна за живот. Пошто ове реформе изискују велике новчане жртве, то треба закључити нарочити зајам за реформу просвете, првенствено за реформу ос!новне школе. Стварање проширене, Велике Србије, треба да буде обележеко великим реформам 1 ? основне школе, која ће, више но иједна друга установа, учинити да се створи велика и модерна српска култура. делаТречГ * ЦРНА МАСКО, Књижевне пупиле, пошто су осушиле сузе за својим великим учитељом, почеле су трговати његовом књижевч ном заоставштином. Да и њих не би

убрајали у мртве, они свакога часа оснивају некакве одборе. Пре неколико дана слушао сам у редакцији „Српског Књижевног Гласника” нако два млада литератора разговарају. Један, који свој~ жирафасти врат истеже као чапља, а нос, на доколици, тренира са три прста, лагано и са пригајеним дахом, обраћа се своме обријаном колеги : — Снерлићева смрт нам је донела богату жетву. Кад Богдан буде умро, и с његовом заоставштином ћемо поступити на исти начин. — То би добро било !. Само штета, што ће од Богдана остати исто оно, што и од прецветале руже !... НЕЗВАНИЧНИ ЛИТЕРАТОР.

Година 1911 Како ће, кроз три године, Русија стајати према осталим државама. —

Као гато је недавно једннм телеграмом бнло јављено, Дума је недавно усвојила два важна војна закона; закон о повишењу војних терета за одбрану земље н закон о продужењу војне службе за три месеца. Са законом о повншењу регрутног контингента, који је мало раннје ступио у живот, та два за-

кона су снровела велики војни ирограм, утврђен по споразуму саФранцуском. Према томе програму, Русија има да буде, за три годиие, војннчки далеко надмоћнија од све три силе Тројнога Савеза укуиио. Године 1917., Руснја ће иматн 1,046.000 војннка актпвне војске, у мирно доба. Законом о повишењу војне службе за три месеца, тај број ће се, у зимској периоди, повисити за 470.000 вошика, тако да ће активно стање војске, у зимско доба, достнћи број од2,110.о00 момака. Ако ову огромну цифру угшредимо са бројним стањем других држава, видећемо да ће Немачка, у то доба, нмати војску од 784.000 војншса, Аустро-Угарска 460.000, Италнја 298 000 — наравно, у мирно доба. Целокупна војска Тројнога Савеза биће, према томе, за 104.000 војника слабија од руске војске. Кад би се војсци Тројнога Савеза додала још војска Јапапа (250.000), Турске (220.000) п Шведске (78.000) — ни онда се не би добмла толика војска, колику ће имати Русија у зимској периоди 1917. године. Свих шесг држава имало би 2,090.00о војника, а сама Русија ћо имати 2,116.000.

Аустрија и Румунија

Румунски политичари тврде,|да»је Румунија лишена према Аустрији и последњих обавеза. —

Од Букурешког Мира, европске политичаре интересује важно питање: да ли су престале да важе обавезе, које су не. нада између Румуније и Аустрије по-. стојале ? И ако је састанак у Нонстанци умногоме отклонио сумње које су и после балкансних манифестација у Букурешту постојале, званични пријаггељски односи између Аустрије и Румуније дали су повода „Новоме Времену” да направи у Букурешту неколико анкату о румунско-аустрисиим односима и обавезама. ОПРЕЗНОСТ НОД ЗВАНИЧНИХ ЛИЧНОСТИ. На тако деликатна питања, извештач „Новога Времена” добио је разне одговоре, према томе да ли су личности, са којима је разговарао, заузимале званичне или неодговорне положаје. Личности, које заузимају званичан положај, нису давала отворен одговор на питање да ли је Румунија сасвим прекинула са Аустро-Угарском. ОбилазеМи питање, министри су се задржавали на развијању теме зашто су интереси Русије и Румуније општи. — Русија се, као и Румунија, налази у периоду економског и социјалног културног полета, који не треба да буде пресечен спољашњим потресима — одговарала су лица на званичним положајима. Русији је потребан мир ради истих циљева, ради којих и Румунији. И Русија жели мир као и ми, али не „пошто пото", него у колико је то могућно без повреда других битних интереса. Ми

смо се о томе већ уверили за време балканске кризе. „Ако је код нас и било људи раније, који су, под утицајсм упорних сугестија европске штампе, допуштали могућност руске интриге на Балнану и опште руских агресивних т^жња, руска политика их је за време првог балканског рата, а нарочито у очи и за време другога рата, уверила о противном. Сада ви нећете наћи у Румунији ни трага од неповерења у мирољубивост Русије или од сумње да наши најбитнији интереси нису индентични. Зајединчки циљ Русије и Румуније биће чување мира на Балкану. — Али код вас постоје обавззе према Аустрији ? питао је упорно коресподент. — Не. Румунију ништа не спречава да води политику слободних руку и да се руководи иснључиво својим сопственим интересима, који се, као што је речено„ слажу се интересима Русије. „КОНВЕНЦИЈА НЕ ПОСТОЈИ". На супрот званичним лицимљ угледни политичари, који су данас неодговорни али који сутра могу водити спољну политику Румуније, дали су врло отворене изјаве. Они су готово сви изјавили, да Румунија данас нема и не може имати обавеза према Аустрији. Ево одломака из разговора са једним од најистакнутијих идеолога румунске политике. — Дакле са Аустријом је свршено ? упитао је коресподент. — Можете бити спокојни : ми смо себи

повратили потпуну слободу рада. — Треба ли ваше речи разумети тако, да војна конвенција са Аустријом неће бити обновљена 1916. год.7 упитао је новинар. — Могу вас уверити, да војна конвенција, коју сте поменули, не лостоји. То тврдим сзсвим одређено, пошто сам потпуно тачно обавештен о томе. Ви знате, да сам ја такође до скора био министар и да према томе морам тачно да знам ситуацију. На примедбу новинареву да непостојање конвенције, закључене дилломатским путем, не искључује споразум генералштаба, који је могао да остане непознат упрааним круговима, румунски политичар је одговорио : — Тога није било, а у будуће ће бити још мање могуће него ли икада раније. Слобода руку, то је наш данашњи принцип. НАД БИ СЕ ЗАРАТИЛО... — Да ли та олобода руку значи да ће те се, на случај евролске кризе, према околностима одлучити да ли да се баците на Аустрију, да јој одузмете Ердељ и Буковину, или на нас, да повратите Бесарабију? — На то питање, румунски политичар је одговорио : — Ви сами треба да одговорите себи на то питање. Ви сте овде неколико дана ; разговарали сте са масом народа; читали сте наше листове ; били сте у Констанци и на отварању наше Устзвотворне Скупштине. Према томе, требало је да дођете до занључка, да су наше искрене симпатије на страни Русије. Симпатије према Аустријанцима нисте нигде могли приметити, а још мање симпатије према Мађарима. Како бисте мо. гпи и предпоставити, да су, при слободи руку, изгледи нзших дејстзва са вама или проуиву вас подједн.ми СВИ СМО СЛОЖНИ ! Све три наше партије имају свој француски орган, наставио је румунски политичар. Сигурно сте пажљиво читали „Ендепанданс Румен”, „Политику" и „Румани” и уверили се, да у оцени састанка у Констанци и уопште у оцени односа према Русији није било ни једног дисонанса, док је у исто време Аустро-Угарска, у лицу графа Тисе, добила одговор у коме се говорило о потпуном неповерењу. Приметили сте сигурно, да чзн аустроугарског посланика графа Чернина не штеде у нас. Он је потпуно изгубио код нас сваки значај. Наш краљ се није премишљао да га одликује нижим орденом од ордена којим је одликовао руснога посланика Понленског, а официозна „Ен. депанданс Румен” је правила без церемоније шале са његовом инфлуенсом, која га је неочекивано спречила да узме учешћа у указивању почасти руским гостима и која га је моментално прошла по одласку г. Оазонова. Ви видите, да наши листови не умеју да сакрију што мисле. Међутим, на адресу Русије у њима су изражавана само толла пријатељска осећања, ДРЖАЊЕ КРАЉА КАРОЛА. Румунски политичар је завршио своје излагање једном анегдотом: У дворским круговима се не устежу да причају, рекао је он, да је у очи састанна у Нонстанци граф Чернин допутовао у Констанцу, и измоливши аудијенцију, ] псчео да излаже тему о тобожњим зајеI дничким интересима Аустро-Угарске и I Румуније на Бглкану. Тада га је краљ прекинуо речима: „Драги мој Чернине допустите ми да утврдим факат, да на-

ши интереси на Балнаку нису исти, него супротни". Отуда је постала инфлуенса графа Чернина. — Да ли је то истина ? упитао је коресподент. — Истина или не или, тачно или нетачно, то је споредно питање, — одговорио је румунски политичар. Али признаћете, да је у највишем степену знајно, да се такве ствари причају у таквој средини и да се радо узимају за истину. То карактерише расположење, и за вас треба да буде убедљиво. БЕСАРАБИЈА ИЛИ ЕРДЕЉ ? На примедбу коресподентову да у Румунији излазе листови, сем на француском, и на румунском језику, и да су кеки од тих листова, нао социјалистички „Адеверул" и ванпартиски „Универзул" на дан доласка царевог у Консатнцу, правили у слици и речи алузије на повраћај Румунији Бесарабије, румунски политичар је одговиро: — Имајте у виду, да су социјалистички јеврејски „Адеверул" и још неки уцењивачки листови платежници Аустрије, ноја се у Румунији, као и свуда, не устеже да поткупљује штампу. Али треба приметити, да је, изузимајући поједине испаде, општи тон чак и те продане штампе био приличан : толико је тешко било ићи на супрот јавноме мнењу. Што се тиче алузијт на Бесарабију у солиднијој штампи, било би узалуд скривати од руског јавног мнењз, да та стара рана, и ако је површно затворена, ипак није коначно зарасла. У Румунији је национално осећање врло јако; оно је над свим. Према томе није чудновато(. што се патриотски листови не могу да одреку од радосних нада на добровољно враћање Бесарабије. То чак није тако нетактично, како вам изгледа, јер се то пише не ради вас и ради Европе, за које постоје францусни органи, него ради унутрашње употребе. Али оставимо новинарску демагогију и интересе повећане тираже листова. Када говоримо о суштини ствзри, сваки румунски политичар лако ће вам доказати, да се кључ румунсне будуће политике налази не у Бесарабији, него у Ердељу. ГРЧКА ЧЕКА — Сукоб са турском још није дефитивно отклоњен. Коресподенту букурешног „Универзула", грчки министар председник Веницелос изјзвио је о грчко-турским односима ово : „У последње време, наши односи су се с Турском поправили. Турска је обећала, да ће прекратити гоњење и исељавање Грка из Мале - Азије. Али. ако Турска не испуни своје обећање, ми имамо средства, да је на то научимо. Ми ће мо примити бачену рукавицу без страха, и нећемо избегавати рат, који нам се наметне".

БУГАРСКА МОЛИ АУСТРИЈУ за помоћ у невољи. Нагнана превеликим поразима своје војске и незадовољством народа, Бугарска се преко бечког посланика обраћа Аустрији за помоћ.

Ими хрпа СМРТ НИКОЛАЈА ХЕНРИКОВИЋА ХАРТВИГА. — ПОСЛАНИЧКИ КАНДИДАТИ. — КО ЂЕ ПОБЕДИТИ НА ИЗБОРИМА ? Једзн велики пријатељ Србије и српског народа није више међу живима: Николај Хенриковић - Хартвиг, царски руски посланик у Београду, умро је нгпрасно У овдашњем аустро-угарском посланству ноћу између 26. и 27. јуна, а сахрањен је прекјуче са највеђим почастима и нгјдубљом жалошћу. За пет година свога дипломатског Делања у нашој престоници, Николај Хартвиг је успео да од своје личности направи предмет љубгви и поштовања целог нашег народа. Он није био од оних дипломата, који, по наредби своје владе, раде шаблонски и без своје иницијативе. Његов рад у Србији и за Србију, био је плод његовог дипломатског генија. Преко Николаја Хартвига Русија је дошла до тачног сазнања о вредности и значају нашег народа за општу словенску ствар. Његовој проницљивости и оправвдљиеостм има да

захвали Српство, што су, деценијама подржаване неистине о Србији и српском народу, оборене и што се данас у Русији верује у велику мисију проширене Србије. Још осамдесегих година пр.ошлога столећа, Николај Хартвиг јв дипломатски представник Русије на Балкану. Као конзул у Бугарској, он је, у почетку своје дипломатске каријере, дошао до сазнања, да су Срби, међу Јужним Словенима, и културно и војнички најснажнији народ. Заинтересован за балкански проблем, он је на широкој основи проучавао историју балканских народа и, без великих тешкоћа, захваљујући својој богоданој слособности да брзо улази у ствари, он је у српсном народу видео не само најјачи културни елеменат на Бапкану већ и најсигурнијег стражара словенских интереса на европском југо-западу. Са таквим схватањем Србијиних задатака, он је дуги низ година био одвојен од Балкана, да би једнога дана, са далеког Истока, дошао у нашу средину, да ради у смислу свога, студијом и поматрањем стеченога, уверења. Србија је преживљавала врло тешке дане, када се горостасна дилломатска личност Николаја Хартвига

појавила међу представницима осталих дворова у Београду. Свирепо обманут у својим нздама у Русију, српски народ је, превијајући се од бола због отетих му земаља Босне и Херцеговине, био изгубио сваку веру У Русију. Требало је имати много памети, умешности и прегзлаштва, па у томе народу, после његове велике националне трагедије, стећи поверење и љубав. Племенит и за Србију увек искрено забринут, Николај Хартвиг је неуморно радио, да униженој и увређеној Србији подигне углед на Балкану и у Русији. Мало по мало, насртаји руске штампе на Србију постајали су ређи и слзбији; али, зато је кампања руске, вустро-угарске и бугзрске штампе против покојног Хартвига билз тако јака, да је питање о његовом уклањању из Београда изгледало свршена ствар. Нарочито су адвокати бугарских интереса у Русији били неуморни у оптуживању Хартвига, да он води с в о ј у политику, која је у супротности са руском званичном балканском политиком, и да он од руског посланика на бугарском двору треба да се учи како се опроводи руска политика на Балкану. Само човек

његове умне и морзлне снаге могао је и смео голико екопонирати своју личност и, са борбеношћу једног сенташа, истрајзти у одбрани Србије од ружних клевета бугарофила у Русији. Анексиона лекција ободрила је у Србији на посао све што је било жељно полета и рада. И дан и ноћ, Србија се опремала да себе сспособи за упогу Пијемонта Српства и Југословенства. Многи и многи братски и државнички савет, дао јесрпским државницима у то време, Николај Хартвиг. Јасније но ико други, Хартвиг је увиђао, да се „болесни човек на Босфору" налази на издиоају, и да му мали балкански народи треба да садељу мртвачки ковчег. И ако је, после Е 1 нексије Босне и Херцеговине, између Србије и Бугарске постојао врло велики антагонизам, који је претио да пролока непремостиви јаз између обеју држава; и ако је бугарски суверен, несловен Фердинанд, преко рамена гледао на Србију и себе проглашавао за владзра „балканске Пруске" — у глави Николаја Хартвига раслз је мисао о стварању Балканског Савеза. За ту мисао, он је лагано придобио тадашњег нашег

министра Иностраних Дела покојног Милована Миловановића. У највећој тајности и с највећом опрезношћу, за ту мисао — најпре у начелу, а затим у свима појединостима — придобијени су премијери Црне Горе, Бугарске и Грчке. Оно што је толиким генерацијамз изгледало сан идеалиста и фантаста, постало је, крајем 1911 и почетком 1912 године, стварност. Четири хришћзнске балканске државе, са армијом од близу милион бајонета, подигоше се велике Октобарске Ноћи, да протерају Турке из Европе. Велике Силе беху збуњене. И док су се по дипломзтским канцеларијама у Европи спремале претеће ноте и ултичатуми, бппкачски сзвезници су заузимали своју дедовину. Рат је свршон победом савезника. Када је, после дугих и заморних ценкања с Турском, требало приступити деоби освојеног земљишта, Бугзри су хтели да пређу уговором и костима српских ратника обележене међе. У место да пристане на праведне српсие захтеве, некадашњи аустријсни поручник Фердинанд Кобург почео је звецкзти сабљом и претити Србији ратом. Велики Словен и пријатељ бал-

канских хришћана, Николај Хартвиг је био најсгдлучније противан, да Бугарској припздне несразмерно велики део освојене територије, који би од ње направио елеменат опасности и за Србију и за Балкански Савез. Свом силом свога великога аукторитета, он је неуморно настојавао, да се испуни уговор о савезу, т. ј. да Србија и Бугарска питање о деоби освојеног земљиштз повере на пресуду Руском Цару. Србија је, поводећи се за саветом великог пријатеља Балканског Савеза, Николаја Хартвига, и верујући непоколебљиво у несумњивост својих захтева, била пристала на арбитражу Руског Цара. Брегзлничке Ноћи, Балкански Савез прорешетан је нуршумима из бугарских пушака. Место да се покоре пресуди Цара Парвослаеног, Бугари су стали зззипати гвожђем и оловом своје савезнике Србе и Грке. Овај безумни, каиновски налет Бугара на Србе, дубоко је ранио душу великог апостола словенске мисли, Николзја Хартвига. Он је, на своју велику жалост, добио трагичну сатисфакцију: да су Срби културно и морално супериорнији над Бугарима. У целој поштеној напредној Русији мишљењв Николаја Хартвига