Пијемонт

Београп, ПЕТАК 3. Октобар 1914. год.

БРОј Б ПАРА Број 247. Година IV.

- Писмо једног комите - муслиманима у Сарајево

Ево ме на Дрини, на путу за Сарајево. Путовођ ми је Алах, а пасош пушка брзометна и бомба чудотворна. Не путујем џадом Ћесаревом него путем куда је ишао Старина Новак са својом дружином. Носим вам дарове; али не носим вам у једној руци страх бечки, а у другој лаж пештанску — дарове на које сте ви навикли добро за гридесет и пет последњих година — него вам носим у обе руке слободу српску. Знам како ћете ме дочекати. Ти, Ахмете, брате рођени, истрчаћеш пред српску војску, поздравићеш је весело, па ћеш журно трчати од војника до војника док до мене не дођеш. Па ћеш ме онда загрлити и са сузама радосницама љубити по лицу, по рукама, по прсимаји по оружју, и клицаћеш: — добро си ми дошао, брате, јуначе! — А ја ћу ти рећи: — да си и ти био с јунацима, с каквим сам ја, и ти би јунак био. Међу јунацима и слаботиња постаје јунак. У огњу се и влажно дрво разгори. Ти, Захидо, мајко слатка, унећеш ми се у очи и са страхом и шапатом питаћеш: — да ниси, сине, вером променио? А ја ћу ти рећи: — нико ме на то није гонио, мајко слатка. Ја сам био међу браћом, која ме за веру ни питала нису. Био сам међу људима, који се због вере не свађају и не мрзе. Био сам по манастирима српским и међу калуђерима православним. Нико ме од њих, мајко, није због вере прекорео. Нико ми од њих није промену вере предложио. Нико није нашег Свеца наружио. Сви су ме с братском топлином и витешким поштовањем предусретали, и сви у један глас са мном говорили: — један је Бог! Ти,Осман-беже,драги стриче, сакрићеш се у подрум, и у трепету очекиваћеш своју погибију. Јер ти се мрзео српско име; ти си дизао хајке против српских родољуба; ти си и мене дао ухапсити, као отпадника, и прогнати из Босне, као издајника. А ја ћу те наћи у подруму. Извешћу те на светлост дана н рећићу ти: — Сви смо до сад били у подрумској тами и мемли,драги стриче; погледај сад, свануо је и нама светао дан! Пољуби ову пушку и ову бомбу. Заслужио си да ти оне живот узму. Али место смрти оне и теби живот доносе. Пољуби ово свето оружје н за-

трпај сву прошлост у таму подрумску. Буди нов човек, буди слободан човек! Буди оно што никад ниси могао бити! До сад си се могао изговаратн за нечовештва своја, злим временом и злим вла-| стима, које су од људи правиле нељуде, од браће душмане, од сродника крвнике, од челика памучна ужа. Од сад' ти неће бити изговора, стриче. | А ти, Рамо, друже из детињства, стајаћеш блед, оборене главе и измучене душе. Чуо сам. И ти си био на Дрини. Али не са мном, него против мене. Био си у ћесаровој војсци и с безумним фанатизмом јуришао си на ноше. Превазишао си у србождерству и Швабе и Мађаре. За то ћеш стајати предамном блед и разочаран. А ја ћу ти рећи: — Ходи да се заплачемо ј и загрлимо, Рамо. Да се заплачемо над нашомлудомпро шлошћу, која значи службу туђину, и да се загрлимо у слободи, коју нам слободна браћа донеше. Ниси сам ти живео у заблуди, да је Ћесар непобедив, и да су небраћа боља од браће. Тако смо ми сви васпигани, друже мој. Само је Алах мени милостив био н из заблуде ме благовремено извео. А ти си остао до данас заплетен у шејтанску мрежу, и чинио си оно што није ваљало, и чега се сад и це-, лога века мораш стидети. Но. нека ти је нросто, друже мили. Више су други криви за твој грех него ти. Усправи главу, буди радостан и чиниј од сад оно што од мене видиш.; А ти Бећир-аго, крвопијо' људска, мрљо на каљавом' друму о коју се сваки мора да умрља, нећеш ме ни са- ј јчекаги у Сарајеву, увереп, ^ сам. Откланцаћеш са слугама Поћорековим преко Саве, да!јући пример у брзини ногу 'пребијеној војсци Ћесаревој. Побећићеш у Пешту, куда си често ходио по ноћи жбирјСким послом. Но наћићу те, Бећир-аго, да се на буњиш гу у бачену Тисину чизму сакријеш. Стићићу те, Бећираго, да и у Шам побегнеш. Догураћу те кундаком у Сарајево, и водаћу те уз Рамазан доле горе по шехерСарајеву, еа свима твојим гресима исписаним ти на леђима и грудима. И кад се зажелиш хурија у Џенету извешћу ге на сред пијаца пред комите српске да ги покажу пут за Џенет. Ах, бећире, ах шејтански сине! А ти, мило моје Сарајево, бићеш ми радосно и светло. Ја ћу се у теби осећати срећнији него калифи у Багдаду и Гренади. Шетаћу низ Миљацку, уз Миљацку, и пе-

ваћу ти песму о слободп каква у теби пије запевана од Старине Новака. Ах, какву ћу ти чудну песму певати! И седећу увече на Бимбаши н причаћу деци о слави и витештву српском од Цера до Дрине, и од Дрине до Миљацке. И у севдаху моме нећу тад жалити да умрем у те и, бело моје Сарајево. Ти си ми била ропљч колевка, тн ми буди слободча гробница. Слађе ми ;е огав лежатз у тебч слободноме, но жив шербет пити у тебч ропскоме. Алах је праве ;ш ! И шрмјроиш Метерличк о Немцима Славчи белге.сни кп>иж< ннин Морис Мгтерлинн с натоа ла кривицу за немач-.а варварства носи цео немач кп нароа а не впјсдинци: — Нека су Нечцп свакп за себе свп невини и обичне жртвс шблуде, у масн узг ши, они нису мање криви. И само ша кривица им.. зноча//, пошто је ,елчнп онг пс ална п несумњива, сам је онп отрована под њих< гшм саољном аовршном нсв сти \ то је несвесна ирсшу ност. крчвица свих

— Синооац црногорског мигрополита налази се као српски варобљеник —

Ниш, 2. окт. Међу заробљеним аустриским официрима налази се и г. Ђуро Бан, пптпоручник, синопац прногорскпг мптроггрлита Мтрофана. Пнтергсацрно је да једап наш митрополит којц седп на тако впСоком иоложају у слободиој краљевинн Црној Гори могао дозволити, да п.егов рођепи сг.ионац остане у аустриској војсци п да сђ борп против оних којима је митроиолит Бам црквешг поглавар.

Јатварањв страних пошта —

У Јерусалиму су затворене руска. француска, немачка, аустријска и италијанска пошта. Пошгански сандучићи са ових пошта су скинути и натписи избрисани. Исто тако и поште руске и аустријске у Александриш и Јафи. Талијанска пошта прекипула је рад дап раније од утврђеног рока. Немачке и аустријске поште су сасвим обуставиле рад. Шго сс тиче француских и руских г.ошта, затвориле су локале у биро-у друштва за пловидбу к почеле су обустављати рс п . У Бе;руту, Каифи и Триполи сгране поште су прсстале функционисати.

Жофр од 1914 Један швајцарски обинај. Виноградари из швајцарског кантона Воа имају обичај да сваке године крсте своје ново вино именом ког познатог човека. Године 1870. гино је било рђаво, те су му дали име „Бизмарк". На против, пошто овогодишња берба даје наде, да ће им вино бити одлично, виноградари су изабрали име Жофр. Сад већ нуде и продају своје виио под именом „Жофр од 1914“. ,

№ш № Вкм - Јуначка смрт петорице Срба Вишеград, 28. септ. Овом ириликом хоћу да вам чппдем, како Орбин умире за екоју слободу, јер бн бнло грехота да наша јавпоот ие буде обаВ'чптена о овом догиђају, а нарочнто због оних, који нису знали нли су зналн иа одрпцали да у Боснп пма Срба, који жељно очек\ ј у с вој у СЛОб( >ду. 11р<ч негб што ће поћи из Впјиеграда аустрнјска је ви.јс ;а обесила у блпзппп моста пег угледнпх С|>ба пз села Крушевице. Сви су ови сељани од једие ппроднце Тешовића и били су осумљиченц да су сриски шппјуии п дд су помагали нашој војсци. Међутим, они су позна-

ти били само као добри и ватрени Срби, угледни људи и сад пх је требало убити. Једаи очовидац нрича ми ово: Када су на пет дирека ударити нет гвоздених кука о које ће нх обесити п када су и .,1 наредили да прво сами себн искоиају раку, питали су их јога то: „ Шта имј внајзадњ: жеља?“ Они су одгопорнли: „Да јкнвп Краљ ГГетар!" Швабе су бнле преиеражене овом жељом и одмах је наређено те су обешеии. Четворица су остала тако, а једном се гвоздена кука извади из дирека н он падне жпв на земљу. Приђу му поново и кажу му да викне : живео Фрпња Јоснф I, па ће му бити живот поштеђен, он пх само презриво погледа и узвикче поново: „Да јкиви Краљ Петар!“ Поново је био обешен, али му се гвоздена кука понова ишчупала, па је поново исто питан. И он је смејући се опет узвикнуо: „Да живи Крзљ Петар!“ г је затим обешеп. Ето,једног светлог прпм' како наш народ умире за ју слободу. Нека им је гг спомен н слава им ! њихова потсећаће пот па њихово пожртвова! ч.чње Дрнне причаћ' впма о слави њихов Босна се пробудн ће доћи дан оиш г њеп.а много-напа! ског народа.

Како живе Београђа- и који су напустили Београд

Већ је први октобар. Београђани који су онако брзо напустили Београд, или бар један добар део њих, враћели су се ових дана у Бепград, задрЈкавали сеуњему гсо дан, ко два, а било их је (будимо искрени) н т.чко куражпих којп су преседели у Београ ду и члт.чвих гри, иа и више дана, затим су покупили зпмске стварп и оио чиста веша шго се затекло у њиховнм становим I, који су већ толи ко дапа били забрављени, са густо навученим завесама и непроветраванн, затпм су и опет селн .на тлрннце, само сата куд камо лакше, леЈкерпије и комотније и одзврјали у Ресник. Иду дуЈК пруге, својима, пуни прнча п пуни повостп. И ко зпа колнко ће бити Јкена, девојака и деце, породнца њихових, који ће, кчд се они врате, допевши оио заигго су погалн, са страхом, жалошћу и папрегнутом пажњом слушати — о „разореним" Теразијама, о „уништеном“ Калнмегдану н о

Београл, 1 . октобар „пустом" Београду кроз којн су они прошли, спотичућн се о рупчаге, под кишом моинторских граиата, које су у машти приноведача „баш тих дана жестоко ту кле Београд... “ Па ипак није тако. Нашто та.ј страх, та Јкалост и та радозпалосг. Теразије нису разорене. Кали.мегдан није упиштен, Београд није пуст, он је Јкив, а паш је жнвог мираи, без промене, па чак шта више и обичан јер неће тек мониторска зрна узпемирити наше спокојство. И кчо што тамо доле у унутрашњости, у свима местима у која су се населили Београђаии, како у оним маоним у којима има свега п<> неколико породццч, тако и у тим великим, где су државна надлешгвн и београдско Тиновништво и која, самим тим преставлшју сада, у овом ратном стању, по делић прест->нице, избнјају сваки час обеспокојављајући гласови <> Веограду, исто тако у Београд допиру обеспокојавајући