Пијемонт

Французи

Скоро из дана у дан јављају се у италијанској штампи чланци кореспондената са бојишта посвећени француској армији, француском војнику. Пошто Италијани у овом случају посматрају догађаје са стране, а њихов положај гарантује им у неколико непристрасност, то ћемо саопштити мишљеља неколико италијанских ратних дописника о француским војницима и официрима. — Ја сам прошао кроз Француску кад је тамо вршена моби.чизација, пишеједан дописник. Посматрао сам пешадиске одреде француске у градовима, на железницама, у бивацима. Узалуд сам тражио, да видим те заморене, рђаво рањене, малокрвне, погрбљене под тежином пушке и ранца. Где су ти босоноги одрпанци, о којима са толико презрења говоре Немци? Нисам их видео... Али зато сам видео хиљаде и хиљаде јуначке и здраве младежи, обузете нскреним одушевљењем. II ако се та младеж није одликовала касарнским кицошлуком пруских гренадира, она је била одевена чисто и уредно. Сви су имали шињеле,. код свих је обућа била у реду. Доцније, кад сам обишао бојно поље код Алткирха и Милуза, мени су мештани казивали да Французи са својих погинулих војника нису скидали ципеле, као гато се радило економије ради 1870. године. Само то доволјно показује, да је француска армија сада добро снабдевена. А то је у рату важан фактор. — Успео сам, пише други дописник, да дођем на бојну линију Француза под Ремсом и да их видим у рововима. Војници су журно скакали из ровова и окружили мој аутомобил. и Новине!“ викали су они. „Дајте новине! Шта има нотјог у свету*?| Морао сам им одговорити, ла имлм само јучерање новине. А.чн они су одвраћали: „Јуче, данас... Сада за нас нема никакве разлике међу јуче и данас! Дајте, гата имате! Некн су фамилијарно пи-

тали, да ли имам дувана или папира. Али ја сам на жалост пре тога раздао све што сам имао, те сам сада био празних руку. „Не мари!“ гешили су ме они сами. „Стрпћемо се. Попушићемо још доста дувана. Видевши их такве ја могу категорички тврдити, да нисам видео ни трунке страха, утучености. Додуше нисам видео ону твоздену дисциплину и онај парадни став, којима се одликује не&ачка војска. Али сам видео да потпуно трезвено суде о сгварима. Прости војници ступајући самном у разговор давали су погпуно исцрпна обавештења о узроцима рата. Ни сенке хвалисавости; сви знају да је борба са Немцима ствар веома тешка и која захтева веома много жртава Таје ствар била потребна и она ће бити урађена. „Ми добро разумемо," изјавл.ивали су ми војници, „да је овај рат за Француску пи'тање живота и смрти и ми ћемо се борити до последње капи крви.“ Нисам опазио да себе уз дижу над Немцима. Папротив сви веле, да се Немци боре добро и да се држе жилаво. „Ипак ћемо их иобедити,“ додавали су војиици, „зато што их морамо победити. Наша је ствар праведна и ми ћемо их победити. Тако исто говоре италијански новинари за франну ске официре, нарочито нагл.тшујући њихово опште развн ће и њихов ватрени и сне сни патриотизам, готов на све жртве. Француски ђенералисим Жофр веома је популаран у Италији. Стручни војни кругови веле, да је он урадио све што је у људској моћи, а и преко тога. — Французе су одавно сматрали као народ, који брзо плане, али који се исто тако брзо олади — вели четврти критичар. — Али сад ће свет морати да у то мишљење унесе озбиљне поправке: Французи имају Жофра. Онјепоказао да је данашња Француска способна не на тренутни ентузијазам, него и трајно одушевљење.

то. Французи су доказали, да владају великом издржљивошћу, да се не радују делимичним победама, а да исто ко не губе главу при неутаспесима. Атина, 6 . окт. У присуству огромне масе света одржан је парастос за покој душе краља Карола, у саборној цркви у Атини. Присуствовали су владалачки пар, престолонаследник, министри, дипломатски кор и представници. У свима црквама краљевине одржан је парастос.

-- Само се делимично могу остварити —

Дописник „Трибуне“ из Париза под 3 октобром (по н. кал.), јавља: Један хрватски посланик, који станује у Паризу, интервјуисан од „Тана“ о наступању Срба у Босни, дао је интересантну изјаву предвиђајући блиска изненађења. „Комбиновани удар Срба и Руса на Будим-Пешту — каже он — одлучиће махом интервенцију Румуније и Италије. Румунија не може да остави Русима бригу да ослободе њену Трансилванију, као што је већ напустила Буковину. Италија ће тада јасно увидеги да би свако закашњење компромитовало за увек њене законите амбиције. Ако Трст и Пуљ буду ослобођени од других, тешко ће бити дати Италији што она данас тражи. Ако Срби убрзају са заузећем Сарајева, Босна ће се побунити. Ток догађаја ускорава се, који владе западних Сила, у овоме часу, тек опажају, а које је догађаје италијанска влада предвидела и проценила. Влада у Риму треба да бира и да по томе доследно ради. Хоће ли она да буде господар Јадранског Мора или ће да га прегори и напустити другима? Је ли Илија у двадесетом веку жељна само славе а не и оних користи које су Млетци имали од мора за 600 година? Хрватски посланик опажа да скорашња индустрија италијанска треба нових излаза. Србија би могла да буде за

на Не само'

Италију оно што је Канада за Сједињене Државе. Италија нека процени, каже он, значај ове будуће јекономије: тиче се више од једне милијарде производа италијанских, који сутра могу наћи потрошача у балканским државама. Чујем више пута гласове као да италијански националисти не могу да се савладају па да признаду потребе и права наше велике Србије. Ово значи, да се врло мало познаје италијанска ингелигенција и великодушност Италијана. Италијански народ полаже своје право на природне границе и гаранцију надмоћности на Јадранскоме Мору. На који би начин могла Велика Србија компроми-

товати једно или друго њен* право ? Господар Трста, Пуља и Валоне, Италија имаће за суседа најмирнијега и најбољега од свих осталих народа, јер после шест векова непрекидних борби против Турака и сада против Аустрије, Срби неће већ имати друге амбиције, него да од сада живе у миру и цивилизацији". * Италијанска штампа, као што је познато, тражи и Далмацију све до Неретве. Француска штампа великодушно уступа Италијанима Трст и Пуљ наше Истре уз кључ Јадрана—Валону. Али последњу реч имају Србија и Русија као победнице!

Сп ношег ротишто На Дрини и код Београда Ваљево, 7. октобра Између четвртог и петог октобра неприатељ је нападао на лозничку царинарницу и на „Главицу“, положај на Дрини, јужно од Лознице. Исте ове ноћи непријатељ је с бежаниске косе тукао Баново брдо и Топчидерско брдо, савски мост и обе Аде Циганлије али без икаквих резултата. Борбе у Босни Ваљево, 7. октобра Пр/Шог окшобра водила се борба на целом фронту нагае војске у Босни. Непријатељ скинапад одбијен је с великим губицима. Аустриски неуспех на Гучеву Ваљево, 7. октобра Нстога дана непријатељ је на наше десно нрнло на Гучеву понушао напад на Еминове Воде али је и тај покушај одбијен, Борбе код Београда Ваљево, 7. октобра Исто тако петог октобра одбијен је непријатељев напад на наше трупе код Београда на обали Саве н код железничког моста. На осталим фронтовима није се овога даиа десило ништа значајније.

Што Немци помазују толико ваштине у пљачкању кућа н пустошвњу вароши, то је стога, што им је то „традиција”; одзвна су они то доказали и то није само срџба због преварених нада, да освете неуспехе, тим жалосније што су ти неуспеои овај пут ман>е ггрддемђени ; него претрпл>ени; они су то одаано уобичајипи; у целој војиој историји налазе се ове наилоњености у рушењу и Л1мчиан>у; заузета аарош, опустоимна варош. Њихово најчувенмје дело ове врсте било је пљачкаи* Рима 1527 год.; војска Карла Петог упала је у к>ега изјутра 8. маја са стране на којој се налази Ватииан; то је методично и без сажаљења пљачкање трајало недељама. За дае дана број људи које су царски шјници задржа-

ли ради уцене или да им покажу где су сакрили своје благо беше превазигшр тридесет хиљада, тако да је било више заробљеника но непријатељске војске; уцене које су им одређиване превазилазиле су често ону суму коју би они могли набавити; али не слушајући њихове лротвсте, немачкн су их тамнцчари мучили најгорим мукама да би их тиме натерали дз изврше оно што им је наређено; вешали су мх за руке о кровове кућа, или су их вешали кад бунаре, претеки им да ће пресећи уже; едучили су их жеђу, нису им давали да спавају, колали им очи, секли им уши, које су затим пекли нагнавши несреткике да их једу. Што су заробљеници били отменији, то су они мислили да су богатији, па су стога и њихове муке биле лрефињекије. Оеаквих глобљења има забележених у актима која сејош налазе у архивама Напитола. Бнло је оваквих случајева: једаи војннм се узалудно мучио даот-

ме од једног прелата скупоцен прстен, који је имао на прсту; један офицнр приђе и једним ударцем огбље одсече му прст и даде војнику прстен. Један доктор пристаде, пошто су га измучили, да да 1000 талира, кад им их предаде, рекоше му да је то за војводу мало и почеше га понова мучити. Тада он покида везе и једним ударцем песнице уби онова који га је мучио, па затим и себе. Пошто је један бележник дао 550 иатра, они му затражише још дупло толико. Тада се он устреми на једног од мучител>а и одгризавши му зубима нос, баци му га у лице и рече: „Ево новацзГ’ Њега су одмах искасапили. Гробнице су оскрнављиване а мртва тела опл>ачкана. Кад су војници заробили једну младу девојиу из вишег сталежа, која није могла да да откуп, хтедоше је јавно разголнтити; пошто се она бранила, они је убише; жене су продаване на лицитацији. Царснм војиици су иарочитотра-

жили високе даме, маркизе, грофице и баронице и проводили их кроз варош. Они који су покушали да плате заштиту победилаца, нису се могли увек тиме похвалити. Неки Римљани су плакали Немцима да их бране, а ови су водили рачуна о томе чега драгоценог имају у кућамз они које треба да бране, уводили у њ војнике и заједно са њима пљачкали; некада је долазило до битке између војника који су пљачкали; обично се најзад сложе и однесу све што у кући има. Већи део дуђана бивао је опљачкан, они су их рушили да 6и се задовољавали; бакалнице су највише страдале. Цезар Гролије је написао: „Највише ме жалостило кад би видео порушенв и опљамкане књмжарв; није било узето све као на другом месту него су књиге биле изгажене и поцепане. Рукописи ватиканске библиотеке беху уништени...” Сигурно је, да су многи позоришни комади изгубљени;

упропашђене су многе ла/пскебуле да 6и се од оловног печата правили пушчани метци; архиве су постале штале а свежњеви акат!а су служили за постеље. Библиотеке Светог Сабина је спаљена. При процени накита злато није имало никакву важност; везива и штофови нису имали никаиву вредност. По инвентару једног умрлог официра видело се колику су пљачку имали царски војници; у њему су бкле заведеие ове покрадене ствари: две ззвесе од веза, једна турска сабља, једне сомотске панталоне, једанаест рубина и четири дијзмаита, једн« огрлице са четрдесет седам перли, један огртач од сомота, једнз взза од јасписа, два коњз и т. д. Они су на самрти често, због гриже савести, врађали украден* ствари. Ни цркве нису поштеђене. Цр к * вз Светог Петра н Ватикан употребљиваие су за штале као и црква Сватаја Светих. Једзи *»*•