Пијемонт

Стр. 2.

„П И Ј Е М 0 Н Т“

Бј^ЈЈЈбЗ^

у кола политичка, да их спасавају). Чак се тачно зна, да и сарајевски атентат ниј еузрок овоме рату, него само један случајтн догађај, који је баш Немачка хтела да искористи, те да на зготан начин или уништи самосталност Србије и заузме моравку и вардарску долину, и тиме уништи све успехе балканског савеза и Тројног Споразума; или да Србију оцрни пред светом, Је да се ни Русија не може ангажовати за њу, а камо ли Француска и Енглеска. И онда ће је лако прегазити силом и за „петнаест дана“ и „окупирати“ и „ансктирати." Ово сведоче и спремљене „прокламације" аустриске, и толики други документи. Али је праведноме Богу друкчије угодно било. Прво, Русија је увидела провидне намере и бечке и берлинске и не само да пије оставила малену и нејаку Србију него је мобилисала и рекла и њој, да на ону по надувености и безобразлуку јединствену ноту одговори такође мобилизацијомсвоје, и ако уморне, војске. Па не само Русија него се њој одмах придружи и савезна и пријатељска Француска. Али и то би мало. Немачка охолост, надувеност и прецењивање себе, мислила ј : , да ће с обе ове државе од миле шале за неколико недеља и месеца изићи на крај и победити обе са својом савезницом (а о грицама на Балкану (што се зову Срби и Црногорци) није ни вогила рачуна. Али ево несреће велике. Енлеску не само да не успеше дз одвоје од Споразума те да остањ неутрална, него ево се и она фидружи Француској и Русији; а сад иадувеност немачка хтеде да фегази невину Белгију, само да би напала Француску с неутврјене стране, она јој и рат објави. Го беше већ велики ужас и за /ображену Немачку. Сад и она зећ по«е сумњати, да ће уоћи тзићи на крај с целим Споразуу\ом, и даде се у бригу. (Почеше торази војске њене, почеше ужасни губиии; поче повика целог света против варварства њихова. Отуд они повикаше: Цео свет ирошив нас! Шта смо ми згрешили, да се цсо свет заверава и диже на нас?! Хоће да нас упропасте!!!... Па поред тога још „непријатељи наши покушавају" да немачку доб;у(!) и праведну (?) ствар , упрљају“!!! Ох, неправде, која се чини овим невиним јагањцима берлннским!... Слушајте даље, читаоци, шта веле даље германски „научници", којима је стало само до „истине." „Није исшина, да смо ми злочиначки оскрнавили неутралност Белгије"! О, Боже, па мора да су сви ти Белгијанци, заједно са својим краљем и својом владом, полудели, кад се и данас још боре с Овнм невиним јаган>цима из Берлина, кад им ови нису -скрнавили неутралност.' Таони сухтели само д; прођу кроз њину земљу, ништа впше, а не би им дирали у неутралност њихову!.,. О велики психоложе и логичару Вунте, куд се деде твоја чувема логика? Зар овако она мисли?!...

јјорба [ иуш — Надчовечансни напор г. Гиге Гершића да се, у ратне дане, одбрани од једне обичне кафанске муве. Шз ЦИКЛусд причица „Грлннте") Мало чудноаат наслов! Многи ће помислити да се ствар тиче канаих великих отровних мува нз тропских предела. Не, реч јео јадној обичној београдској кафансној муаи. Многи ће с е и на то насмејзти и рећи: „Па но још може у Београду да се бори и са гаквим малечностима, кад имамо У нзобиљу граната и осталих незгода, које оу у стању да топико загорчају човеку живот, да не осети ни рој мува, а камо ли једну једину- Но, овогг пута спучај, као што ћемо видети. Једнога дана, када се је још ишло улицама са вратом дубоко увученим у рамена, када >е чуло

А за „варварства" немачка да видите шга кажу господа „научници": ,,Ако су у овом страшном рату уметничка дела била уништена... ми енергично одбијамо (прекоре за то) и „иећемо да купујемо одржање уметничких дела поразима војске наше.“ Тако! Читаоци ће разумети овај висок сгил научнички: победа је главио, а где ове не може бити без уништења уметности, онаа је ту и варварство оправдано! Искрено. Нигде немачка душа није била искренија но овде. И, Боже, како се може чинити толика неправда и тражити од људи да губе битке због неке култураости и цивилизације! Кад је ето, по логици ових поштованих иаучника германскчх, и најужасније варварство оправдано, само да се непријатељ победи!... И кад им свет каже да су варвари, да је немачка култура само спољни варак, лажна позлата без унутарње садржине, они се љуте и протествују, што ће„непријаљи њихози да их представе одвратним!“... Чујмо даље: „Није истина, да ми водимо рат газећи људска права. Наши војници не врше ни дела недисциилине ни свиреаства. Напротив...“ И онда веле, како је на против „на истоку њихове племените отаџбине земља натопљена крвљу жена и деце, масакрираних, а „на западним војиштиштима метци дум-дум цеиају груди наших храбрих војника!“ Немци дакле не газе људска права, њини војници не чине никакве иступе и „свирепства* или звер ства, јер што чине, чине с правоу, а од „зверства“ и насиља каквога ни трага. Све им се то само подмеће, и подмеће им „цео свет“, само да „упрља“ њихову „добру“ (!) и „праведну 11 (?)ствар!!! Треба ли и оваме одгозора? Ми мислимо да не треба и да је сваком јасна одавдс и софистич ка лажљивост и препредеко и одвратно -лицемерство. Алм сад долази оно што је најлепше и најкарактеристичниј за немачку научност. У „апелу“ се вепи: „Није истина да бтрбл против/ онога што зову наш милитарчзам није управљека и против наше културе“. Хоће рећи: ова борба данашња, управљенл против њихова милитаризма, управљена је управо иротив љихова културе. А они веле: „Без нашег милитаризма наша цивилизација била би одавно уииштена И да би њу очувдо, ои је рођеч у нашој огаџбини". Накратко дакле; Немци имају своју културу. и да би је очували, они су увели милитаризам читајте: претворили своју земљу у велику касарну, којом хоће да заповедају целом свету. Јесте: целом свету. Јер од 1871 године како је Немачка постала цареви ном и земљом милитармзма, од то доба она је научила да све у свету иде по њеној вољи; где год затреба, да иде њена роба, она звецне сабљом и то мора да буде. Где год затреба да се оснује или прошири која њеча колонија, није се питала ниједна друга земља, него само ига вели силна Немач-

ка. Нећемо читаоцимз помињати ни Алгир, ни Тунис, ни Конго, ни друге колоније, друга питања и спорове. Довољно је да им напоменемо само наше балканске ствари : Немачка је хгела, да Аустрија — њеиа авангарда — окупира српску Босну и Ерцеговину, које су прве биле и устале да сгресу са себе јарам турски; и било је. Немачка је хтела аа их оиа после и анектира, то јест присвоји; и било је. Немачка је хтела да ми не добијемо Албанијг, и ако смт је били ослободили; и мисмо је добили. Немачка је хтела, да ми не добијемо ни излаз на Јадранско Море, и нисмо га добили. Немачка је хтела, да ми \ Црна Гора ни Скадар не задржимо, с толико крви огет, и на гнали су нас да га напустимо. Или да га напустимо и уступимо Арнаутима (чигај Немцима), или европски рат. И ми, по савету тројмога Споразума, који јданас ратује с Немцима, спасосмо ситуацију, спасосмо мир Европи: изађосмо из Скадра. И данас смо опет л и варвари, ми смо .узрок рату, а нису Немци; они су невини као јагањци. Ми смо рат хтели, и ми смо им рат наметнули ! Они објавили рат и Русији и Француској и Белгији, и њима рат наметнут! И ово говоре научници немачкч!! А шта је онда остало за про;те Немце?И с таквим светом и таквом логиком и таквим образом да изчђете на крај!... Доисга веће бруке немачке до сад нити је било, нити може бити. До сад је сав свет о Немцила мислио много боље но што су они у истини. Истина је тек сад изишла на видело у безброј примера и доказа. Немачки национализам иде у шовинизам, а немачки патриогизам у самохвалисаво прецењмвање себе а охоло подцењивзње других, нарочито Словена, које они сматрају за „нижу расу." У култури немачкој нема козмополитизма, нема онога штоЈе опште и хумано, човечно, него само себичносш и грабљивост. У души гсрманској нема срца, нема питомине, него је у њој у истина дивљина, суровост, себичиост и грабљивост. А таквом народу, таквој раси пе прилада буДУћНЈСТ! ј. М.

№ ■ диШ — Колимо је која држава имала становника у почетку 1914. год.—

По подзцима статистичког руског годишњака за 1913. годи-ну, у почетку ове године било је у Руоији 170,902.900 душг, а са финландском губернијом 174,099,600 душа. По броју становниЈка Русија стоји нз првом месту међу цивиЛ)Изованим државама (без њихових колонија). Јер Русија има 174,099.600; Сједињене СевероАмеричке Држазе (1910. год.)

93,402.200; Немачка (1910. год.) 65,140.000; Аустро-Угарска (1910. год.) 51,340.400; Енглеска (1910. год.) 45,365.600; Француска (1908. год.) 39,267.000; Италија (1911. год.) 34,686.700; Белгија (1910. год.) 7,516.700; Румунија (1909. год.) 6,866.700; Холандија (1910. год.) 5,945.200; Шведска (1910.) 5,521.900; Србија 4,500.000; Бугарска (1910.) 4,329.100; Швајцарска (1910. год.) 3,472.000; Данска (1911. год.) 2,775.100; Норвешка (1910. год.) 2,392.700; Јапан (1911. год.) 51,591.400. Од 1897. године становништво Русије увећало се на 45,904.000 душа, а од 1913. године увећало се на 3,039.700 душа. Кад се овоме дода фг(кт, да су Руси мобилисали 14 милиона људи, од кој.их су осам милиона борци, онда је јасно какав крај чека немгмку надменост и њеног подпи!ривача Виљема.

— Кратки извештаји са свих бојишта. Београд, 8. октобра. 5. октобра водила се борба на целом фронту у Босни. Непријатељев напад одбијен. Исто тако није успео аустријски напад иа Гучеву, на „Еминове воде". Сем пушкарања код Београда на другим фронтовима ничег значајнијег. Црногорци и Французи успешно су бомбардовали утврђења у Которском Заливу. На француском ратишту није било знатнијих промена: борбесе воде на великом фронту, са извесним малим успехом за Французе. Стрзтегијска ситуација немачких армија постаје све тежа,

Со ношег ротишто Ворбе у Босни Ваљево, 8. октобра Шестог октобра неирвјатељ је нападао еа цео фронт нашнх трупа у Босни, али је еноргичним нротин нападом нашнх труиа одбијен и ириморан на новлачење. С ове стране Дрине Ваљево, 8. октобра Истога дана (6. октобраЈ непријатељ је вршио нстад на коту 708 и на Еми нове Воде. Напад је успегино одбцјен. На осталим фронтовима није се десило нигита значајније.

— Оснивање болница и дочек рањевика. — Рад у болницама. Пожртвовање милосрдних сестарЗ. — Племенитост једне Руск,И1ње. (Иавештај „Пијемонту”)

Скопље, &. октобра. Оно што наш лепи и горди београд, који данас с толико поноса и отпора брани себе, није могао да учини у овоме рату, то данас чине градови Нове Србије. Скопље, које ми н-азивамо Београдом Нове С-рбије, постарало се благов-ремено да прими на негу и лече-

ње велики број наших рањенина. Одмах после првих борби, у Скопљу је осмовано пет болницз за смештај рањеника. Болницесу смештене': у граду, у учитељској школи (Идадији), у општинсном шпитаљу (заразно оделење), у артиљериској насарни. У свлма болницзма влада примеран ред и чистота. Број лекара, у главном, довољан је. Њихова вредноћа и савесност заслужују сваку похвалу. И ако је број рање-никц, од почетка рата до дан-ас, био врло велики, они стижу да сваког рањеника прегледају и укажу му нужну помоћ. Десна рука лекарима су милосрдне сестре, које су се у почет-

слуха било једино чуло у Беогрзду, када се нзјбрижљивије хватао и најмањи шум у ваздуху, и када је свако сумњиво зујање изазивало самртни страх, дође у кафану „Руски Цар" учени универзитетски професор и државник г. Гига Гершић. Његово присуство, у овим моментима, потсећало ме је на оне старце, који су остајали на Напитолу и ми-рно -и достојанствено чекали непријатељски мач. У кафани је би-ло свега пет шест госткју. То су били ста л -и гости, који су се узајамно хркбрили и тешили, и ноји су ве;.с вали дз је „Цар" једино м^сго где граната неће ударити. Г. професор уђе у кафану скромнз ч нечујно — као сенка. Погрбљен, са рукама увученим у дуггчиз рукаве црног врскапутз, са великим и доброћудним очима, које су полако прелетале од стола до стола, г. професор је брижљиво загледао по кафани и тражио место где да седне. Најззд, пош-

то се уверио да нема промаје, изабра мали сто до келнераја, да би му псслуга била свакопа часа при руци. Чим га угледаше, келнери полетеше и, за тили час, и капут -и шешир г. професора •обретоше се на чивилуку. Г. професор полако седе, спусти руке на сто и поче нервозно добовати прстима. — Шта жели г. професор ? иави Жика келнер, доста узнемирен фијукањем граната, које су летеле преко кафане, час лево чзс десно. — Дзј ми да ручам! Али, само брзо да ме услужиш! — наређује г. професор. — Одмах! — раче келнер и г.трча у келнерај. Како је било време ручну, гос'А се, сем двојице, сви разиђоше. У кафани је владзла потпуна ткшина. Фијукање граната с времена на време и њина експлозија чули су се јасно, непомуће>н-и никаквим другим шумом. Два госта, суморна лица, налакћени

у угл-у кафане, стојаху непомични К 12 |о статуе. Били су потпуно утонули у ослушкивање фијукања гранате и њене праскаае експлозије. Једна несносна мува зунзара ударгта је редом из прозора у прозор, док најпосле не натрапа на врата и — изгуби се. За то време учени г. профе-сор беше, са оалфетом у руци, повео огорчену борбу са једном мувом која му је свакопз часа, пркосно и цинички, падала у празан тањир. Посматрајући је како упорно кидише на празан тањир, г. професор је био у очајању под фактом, да ће мува много безобзирнијг налетати на тањир кад буде напуњен јелом и када руке г. профссора буду запослене око ручк-з. Што је, ту је! Г. професор би принуђен дз) прими борбу. Салфет је трескао час на једам час на други крај стола, час по средини, час по кафанском стубу. Дође и јело. Цинизам муве двстиже свој врхунац. Борба се

водила у ваздуху, дакле — „нз брисаном простору". Да би се сзчувао од непријатеља, г. професор нареди да му се донесе још један салфет, којим барнкадирз тањир. Занесена мирисом јела, мува је прелетала преко грудобрајна од салфета и одозго, као хаубица, падалз је у сред тањира. Немогући да потисне непријатеља, г. професор ззтражи пој|2|чање. Двз келнера, наоружани салфетима, храбро су бранили положај — тањир с јелом. На пољу су гранате чиниле своје. Бомбардовање је било у пуном јеку. Више се није могло раопозна™ од куда гранате долазе; епксплозија је била све ближа кафани. Келнери, са озлфетима у рукама, стајали су као на иглама. Мирно, као да је нз палуби каквог шетног брода, г. професор је довршавао свој ручак. Одједном, страховити тресан испуни кафанску просторију. Келнери побацаше салфете и, у паничном бегству, клиснуше у