Пијемонт

Београд, УТОРАК 14 Октобар 1914. год БРОЈ 5 ПАРА Број 258. Година IV.

Оснивач: ЉУБОМИР С. ЈОВАНОВИЋ

Уредник : Коста М. Луковић

№ нсшег Вишеграда — Вишеград и његова околина. — Неновечни трагови разбијене војске — Свештеници у ропству. — Милосрдне сестре и руска мисија. Зароољеници и добеглице. (Допис „Пијемонту")

Ко је путовао кроз лепу и романтичну Овчарску Клисуру, тај може себи, без велике тешкоће, представити железнички пут који, кроз многе тунеле, води одВардиштака Вишеграду. Садакад путујетеовим живописним путем, виђате на сваком кораку порушене и попаљене куће, гробове и ископане ровове. У лепом српском селу Добруну спаљена је српска школа, православна црква и свештеиикова кућа, Честити свештеници Алекса и син му Петар једним су ланцем везани и отерани у Сарајево. Осим њих, сви угледнији сељаци отерани су у ропство; многи су побијени, а неки батинани. 0 лепоти вишеградске околине могло би се много писати. Ни Ваљево, ни Ужице, ни Чачак, ни Краљево, немају ни из далека тако живописан природан положај као Вишеград. Особиту драж овој малој вароши дају река Дрина, која хучно тече кроз сред вароши, и стари, од Аустријанаца у неколико порушени мост Соколовића. Од дванаесг стубова, један, у средини моста, бачен је у ваздух. Одмах по своме уласку у Вишеград, наша војска је оправила овај стуб. И ако мали, Вишеград је лепа и весела варош. Улице правилно просечене и чисте, ма да има много старинских кућа покривених шиндром. Од како су уведене српске власти, живот тече слободно и весело. Ослобођени су захвалпи својимЈослободиоцима. Све српске девојке уписале су се за болничарке. Њихова савесност и нежност при лечењу и неговању рањеника заслужују сваку похвалу. Пре

Вишеград, 4. октобра неки дан прошла је овуда и једна руска мисија од 12 чланова. С неописаном љубављу и поштовањем становништво је предусретало браћу Русе. Јуче сам посетио заробљене војнике. Све сами Срби Личани иКрајинци! Дивни Соби! Као у заносу, са очима пуним суза, они причају о своме ослобођењу. Један од њих, командир муниционе колоне, предао се нашим предстражама заједно с војницима, са 30 коња и муницијом. Међу њима је био и један Немац. Кад их упитах шта ће он с њима, они одговорише: „Кад смо пошли да вам се предамо, ми га нађосмо у шуми и стражарно га дотерасмо." Сви ови бегунци и заробљеници биће, ових дана, спроведени за Ниш. Они се томе особито радују и веле: „Бар ћемо проћи кроз Шумадију, која нас је ослободила аустријског јарма!..“ В.

Из бојне лшје

Ужичанин и Чех На разботиту, два дана аосле свршене бишке. Један наш војник Ужичанин, сав у крви огрезао, лежи тешко рањен. Недалеко од њега, лакше рањен, лежи један Чех наредник — Еј, бре, Швабо, има ли што да се аоједе вође? Чех се окрену, ареалашено аогледа у Ужичанина, извади из њега леа) увијен завој за ране и баци га Ужичанину. Ужичанин аиану завој, оми риса и баци у сшрану. — Јок ово, Швабо ! Него имаш ли ти што год да се аоједе или аоаијс ? — довикну

му Ужичанин, аодигнувши значајно веђе у вис. Чех, збуњеи и ареплашен, извади новчаник и баци га Ужичанину. — Море не шражим ти то! Џаба ти ааре!.. Видевши да се не могу споразумети, Ужичанин извади из тсрбе корицу сасвим бсЈатог хлеба и баци је Чеху, да би га оаоменуо шта тражи. Чех зграби корицу и поче је халааљиво гутати. — Е, благо мени ! Па ти би, болан, и обојак аојео! рече Ужичанин сажаљиво.

№ шн1 — Изјава краља Алберта. —

Једном белгиском дннломати краљ Алберт је изјавио: — Ја не губим иаду и ако морам да оставим белгиско земљиште. Моја К војска после Аиверса у одличном стању, а налази се иа добрпм позицијама. Свн су моји војници готови, као и ја да до последњег жртвују свој живот за независност Велгије. Ми ћемо нмати да претрпимо још много невоља, али ми имамо тврду веру у коначну победу, која ће бити већа но што се можемо н надати. Ми смо тучешг привремоно, алн ннсмо побеђени.

№П 11Ц — Понетак немачке агитације у Америци. —

Коаенхашки листови јав љају, да је бивши министар фон Дернбург, који се содј налази у Њујорку, опуномоћен да уз ариаомоћ америч ке штамае отаочне кампању, да се мир што пре закључи. Та камаања има биши тако вођена, као да је Немачка није аокренула и, шта више, као да Немачка не жели што скорије закључење

мира. Дернбургу је, тога ради, стављено на расаоложење досша новаца да би аоткуаио америчке лпстове.

— Кратки взвештаји са свих бојишта. —

Београд, 13. октобра. На нашим фронтовима није било промена. У Пољској аустро-немачка арм|иј|г( повлачи се на целом фронту, а тако исто и у Галицији. Сад се види, да су Руси извршили одличну ст|ратегијску операцију, пустивши напр 1 ијатеља тако дубоко у своја осЕојеља. Вероватно је да су они на тај начин припремзјти своју дефинитивну офанзиву. Всде се борбе на фронту Остенде—Лип. Сгвезници покушавају да обиђу немачко десно крило, борбе су повољне по њих.

1 0И1 рша (Како Виљем храбри своју војску) У Бреслави је цар Вшвем недавно одржао својој гарди говор, који најбоље пок^зује докле иде немачка уображеност. Тај говор гласи : — Господо офииири и војници моје гаг-Де! После бесмстних нодвига, ко;е ће исгоријз записати златним словима на својим страницама, у Белгији и Фракцуској, где су страшни Тевтонци побеђивали Келте и Гале, нама предстоји одлучна битка са завидљивим и лукавгм цзрством Исгока, које прети целом свету. Завети мојих отаиа биће испуњени: приближава се дан, када треба да на челу своје армије пређем Вислу и Њемен, и да своме царству присаједииим крунске земље Пољске. Историска грешка пређашњих владара биће поправљена. А то ћемо урадити ми! Ми се боримо за иаша огњишта, за 1 аше светиње, за иашег Бога. Тешко побеђенима! Тешко њима, јер победилац неће знати замилост! Боље да сви изгинемо, него да оступимо. Ваш ће цар бити с вгма! Деио моја! Ми морамо победити!

Еш II № Ш ; — Председник францускв републикв ректор енглеског универзитета Студеити универзитета у Глезгоу замомили су Поенкареа, да прими почасну титулу лорда — ректора глезговског уииверзитета. Ректор се бира на три године и то је највигае звање на универзитету. То место су досад заузимали само највиђенији људи у Енглеској. Ово је првп случај, да се избере поглавар стране државе. Председник Иоескаре примио је то почасно звање. 11111И ИТДЛИЈА — Јаговљева обећања. —• У разговору са кореспондентом „Ђорнале д' Италија" немачки минист 2 (р и|ностраних дела фон Јасов је изјавио: — Необично ми је жао што је италијднска штампа почела да пишо тако непр'И 1 Јатељски премз Немцима. Међутим, Немачка је Италиј,и веома наклоњена и при ликвмдацији овог рата, она ће показати какве кор|Исти чекају Италију ако остане и даље неутралнз. Римска штамла подсмева се фон Јагову и вели да оу немачка ебећања увок била само празне речи и ништа више.

Нш № Ннн — Скупоћа на све стране. — Несавесни трговци. — Позориште „Трифковић". — Болнице и болничарке. — Сзстанак Народне Скупштине. Ниш, 12 . сжтобра. Ниш је одавно напустила маса света њо ј.а је била приморана живети у њему. Несавесност трговаца и ћифти нишлиских принудила је многе и многе да напусте Ниш. И још кад су почели да раде „бежанијски" возови, у Ни» шу је из дана у дан било све ма-

1м. №1! М| !■! — Место опр( шгаја —

Жико брате, друже и витеже I За част, име и сриско знамење Жнвот даде, живјет* не престаде! Благо српском роду и породу Док таквијех има соколова; Твоја душа у небо се вину Кроз иакао ватре и олова!.. Лијепа и одабрана главо српока, поносе и надо мајчина, честити и искрени друже, другсва својих! За навијек су заклопљена твоја два јуначка оиа; за навијек су занијемила твоја весела уста; за нгвијек је престало куцати твоје херојско срце. Једини сине у мајке, једини брате у сестре. Мајци си био једино чедо, а сестри једини брат, брат од заклетве. Као лијепи божур у роској ливади, кога су наизменице миловали дани времена, такга си био у својој кући између миловања своје сада већ самохране мајке и једине сестре, сада већ сестре безбратнице!

На преслици и десници руци подигла те је и отхранила твоја мученицз мајка, племенита и храбра унука Хајдук-Вељкова, јер те твој честити и храбри отац, Петар Црногорац, остави њој малог и нејаког, сирака без игде икога. На преслици и десници руци мајке своје, хргњен си и питан сваким добром и свзком честитошћу које мајка може дати јединчету своме. А када си дорастао и до коња и до копља бојног, и ксда ти је као соколу прво перје никло, ти си престао мировати и почео си развијати гнијездо човјена и јунака, који је свакога часа очекивао свети и јуначки подвиг своје Отаџбине: у крвав, у свети бој за народ свој! И такав час затенао те је у нејлепшим данима жиаота и оду-Ј

шевљења. Године 1912., кадз се крст и топуз поново сударише, лака и јуначка крила однијеше те у помоћ Бугарима. Орлови српски полећеше и своја крила сазише по тракијским пољима од Тунџе до Марице м од Марице до Арде. А када отпочеше крвави бојеви око тврдога Једрена и када са минарета величанствене Селимове џ-смије одлијегаше: „Алах, ил АЛах!..", тада твој топ бљуваше смртоносну ватру челичног града, под којим падаше и горијаше сјеме исламско. Шест пуних мјесеци ломио је твој топ једренске бедеме, одбијгјући камен по камен од града подигнутог силом и гоопоством љутих Осмзнлија. 11, 12 и 13. март 1914. године бкли су дани српског оружја, под чијим су се огњеним стријелама широм отвориле једренске капије. Полумјесец помрча; Једрене паде и хурије се згтшанаше! Крст прзвослааља се заблиста у по-

бједничкој слави; у гробовима черноменским овеселише се кости Вукашинових, Гојкових и Угљешиних Срба, а на оружју њихових потомакг оста да почива јуначка слава, док је сунца и док је мјесеца. Мећу осветницима Маричке погибије историја ће им одредити достојно мјесто. Загашшћу јупачко кољено, Жипјело ти име у дружнни ћ'ао дипан данак у годшш! Турне побиједисмо. Наста затишје. Са невјерном браћом Бугарима помијешасмо крв, кости и гробове, вјерујући дз ће то бити најчвршћа и најјача залога нашег словенског братства. Апи, какав удес!? Незјерни и избезумљени Буггрин трже отровни мач да га забоде у чисто српско орце. Небратсксм срамотом риинуше смртонсснз оружја и наше дотадање словенско браство запливЕ( у крв! Букну и други, немили и к,рваеи рат. Оружје поста судиј(а, а

горе и планине судилишта. По^есмо бранити земље и градове силом оружја', а јуначким главама биљежити државне међе и границе. Сив-соколе Завишићу Живко, тебе и тада лака и витешка крила изнијешз на језиво Чупино Брдо. И ту, кад преста' умље, а васта безумље: из гвоздених уста синуше муње и громови; ватренм вјетрови подизаху од јуначких лешева крвгве сметове; смрт прождираше коње и јунаке. Ти си тадг из твога топа сипао живи огањ у непријатељске редове. Непријатељске руке и ноге лећеле су на све стране, а цријева и дробови њихови сукали су се по трњу и камењу. Тог истог давз, када си прозрео опасност од непријатељских појачања, ти си са својим топом долетео у стрељачки строј. Одушевљени твојим пожртвовањем и примјером вајочигледнијег јунаштва, наши храбри пјешаци дочекали су те у сред бојног огња са узвицима: