Пијемонт

Београд, ПЕТАК 17 Октобар 1914 год. БРОЈ 5 ПАРА

Директор: Бранко Божовић Оснивач: ЉУЕОИИР С. ЈОВАНОВИЋ

Број 261. Година IV.

— „Аустрија није успела да начне малу Србију, Србија је начела њу“ — Од Анри Барбиа. —

Треба прећи, у овом часу, предео који се пружа романтичном долином Дрине, сада суморном, прекриљеном тамним јесењим небом, па се уверити о тешком задатку који Срби имају да испуне у огорченој борби коју воде на томе фронту већ више од два месеца. Чим се изађе из Крупња који се тамо налази у врењу због одласка и доласка трупа, ход је отежан услед непрекидних пљускова. Идући лозничким друмом, видите са леве стране планине Јагодњу и Борању, чији су врхови већ покривени снегом. Са те стране, рђаво време и јаке позиције које држе Срби дају вам убеђење, да је за Аустријанце немогуће да се пробију кроз те високе планинске кланце. Изгледа да су и они сами изгубили сваку наду да ће са те стране моћи да продру у српску територију, и да стигну у Ваљево преко Крупња. Не само што се немогућност за продирање повећава сваким да ном, него им рђаво време онемогућава да одрже и најглавније позиције које су у њиховим рукама као на пример Мачков Камен. Међутим, ако је веровати прибелешкама нађеним код једног заробљеног аустријског официра, Аустријанци су при заузимању тога положаја изгубили 9000 људи. Природа у тим планинским гудурама, по причању сељака, тако је дивља кад падне снег, да чак и курјаци и лисице бегају ка Дрини. Пут, пењући се и силазећи преко стрмених висова Борање, допире до врлетних падина Гучева. Друм, искварен кишом, која пада већ три недеље, закрчен је бескрајном поворком кола са намирницама и муницијом. Српско аустријски рат ушао је у своју трећу фазу. Главни напад незријатељев пренет је мало више на север, на други фронт, где је претходно било ње ово лево крило. Ту је непријатељ покушао нов упад са два, и^товремена напада, који су имали циљ, да се непријатељ дочепа долине Јадра, у коју је хтео да уђе пре ко аде Курјачице и Гучева, чији се висови пружају између Јадра и Дрине. Те планинз у опште узевши, сачињавају једну пространу и стеновиту висораван, у чи јим се шумама налазе неколико села. У једном од тих села, Аустријанци су начинили своју главну базу за прелаз. Међутим што се више помичете напред, терен се све јаче прегвара' у баруштину, а дуга поворка кола, која се укрштава са комором и превози рањенике, назначава близину позиција. Вође тих кола, коморџије, као што их зову Срби, добили су, као и борци неки страшан изглед. Лутајући већ три месеца друмовима, по најгорем времену, њихово одело претворило се у праве крпе. Капе од јагњеће коже, са којих капље вода на њихова изборана сељачка лица, чине их још страшнфм. Они глибају упрскани блатом, поред њихових волова, неосетљиви спрам непогода. Међутим, тутњава топовске паљ бе, која се чује још од села Костајника постаје све живља чим се стигне до првих спкопа на Гучеву. Противничке батерије узајамно се траже. Аустријска батерија пуца без престанка и од Једном, пошто сте прешли неколико стотина метара једним заобилазним путем иаилазите код

села X. на главни стан дивизије... Под кишом, шеф штаба са телефонском слушалицом у руци, доставља заповести команданта дивизије јединицама које се налазе на коти X која је први циљ Аусгријанаца. Пад је на гој коти врло стрм и сви њихови напади, које су они понављали неуморно, нису имали другог резултата осим што су им проузроковали незнатне губитке. Скупљени по рововима, пуним воде, обвијени шаторским крилима, неосетљиви спрам кише, као и спрам куршума, српски пешаци спавају или пуше док један део њихових другова бди. Они су толико блатњави да се изједначавају са бојом земље. Пољске батерије и брзометне хаубице постављене су на своје место, иза брда под заклоном једног густог шумарка. Свакако да, и поред читаве магле од кише, која чини да се тешко виде непријатељски положаји, осматрачи, склоњени по дрвећу, телефонишу тачне податке, јер су убрзо аустријски топови ућуткани. Јата гавранова прелећу са самртним криком. На лицима војника, обраслим у густе браде, чита се енергија и стрпљење. Види се, да их никаква сила не може да нагна на одступање и да ће пре изгинути сви до једног, него што ће уступити један корак земљишта. Аустрија има доиста пред собом једног непријате ва на кога се није надала да ће наићи. Већ је три месеца како се сви њени на пори ломе о зид њиховог огпора. Није она успела да начне малу Србију, Србија је начела њу. Али, баш сада киша продужава још јаче да пада, хладна, продирућа, и један од бораца, бришући руком своје густе бркове са којих капље вода, окрете се своме другу. Као прави Србин, он се под смева хладноћи и киши, и, шаљивчина, као шго су наши француски војници, осмехну се показујући па непријатељску стражу и рече: — Чујеш, како ли је сад Швабама у њмним рововима! Насртање Аустријанаца јако се појачало од 14. октобра (по новом). Дрина је јако надолазила претећи у исто време да однесе мост, који их је спајао са адом Курјачицом и да им онемогући опстанак у рововима, које су начинили у самој ади. Да су још више чекали, рескирали би такође да буду одсечени од Брасине према висовима Гучева. Међутим, ти висови, који спајају Гучево са Борањом, у исто су време и кључ за упад у унутрашњост Србије. Зато су од тога времена нападали без прекида на Гучево, прво жучно, па затим очајнички. Пошто је сваки напад навек био одбијен са огромним губитцима, непријатељ сад несме ништа да предузима. Гучевске планине постале су за аустријске војнике као неке аждаје које гутају људе. Они их зову Црне Планине. Када их питате где су ухваћени као заробљеници они ће вам рећи: „На Црној Планини !“ И, под угицајем њихових црних осећања, они увек понове са сграхом. Црна Планина! — Црна Планина !.. Међу њимз се причају праве бајке, па чак су и официри узбуђени. И, одиста, њихови губитци, за последњих десет дана бипи су страховити. Осам стотина мртвих,

после једног јединог напада, били су сарањени 16. октобра на фронту од једног километра. Један заробљен војник из 27-ме регименте, рекао је: — Они који нису пали за време јуриша били су готово сви побијени бомбама баченим из ровова, док су они који су осгали живи бегали избезумљени. На жалост када се враћате са српских положаја видећете врло много белих крстова забодених у земљу. Наређани један поред другог, ти крстови назначавају да је доста храбрих бораца пало за одбрану отаџбине. Неколико официрских гробова украшено је цве ћем. Каквим су чудом њихови војници могли да пронађу и опле ту ово цвеће! На друму, групе заробљеника иду једна за другом. Ропство изгледа тим аустријским заробљеницимаврхунац среће. Преморени, изгладнели, преплашени, они се чуде што им дају да јеау и да се одморе. Уверавали су их да ће бити унакажени, док се сад са њима поступа човечно. Двојица од њих из 73-ће регименте, причали су ми да их је ужасан страх обузимао при нападу на српскг позиције. Неколико дана, гозорили су, густа магла ометала нас је да предузимамо офанзиву, зато смо се сви по ров вима, молили Богу да се магла сутра дан не дигне. И тако ће и по трећи пут аустриска инвазија бити одбијена. Не само што Аустријанци не на падају више са Гучева, него су разбијени и на њиховој другој упадној тачци. Аустријанци су покушали, као шго сам рекао, да уђу у Јадарску долину севернијеод Лознице, прелазом са Курјачице на срп.ку обалу. Та ада, коју су они били претвЈрили у праву тврђаву, дели Дрину на два неједнака рукава. Онај, који тече српском сбалом тигог је тока и лако се да прегазити, док су са босанске стране Аустријанци морали да поставе мост, услед брзог речпог тока. Не само што су тај мост прикрили, него су ископали на ади дубоке ровове који су достизали по 4 метара дубине, тако да их чак ни на коњу са српских позиција нису моглу видети. Најззд, ту аду, коју ипаче штити једна густа шума учврстили су још и на тај чудан начин, што су ископали читаве подземне касарне, са куј нама, одајама, пећинама, терајући чак дотле, да су те казамате и калдрмисали. Све је то било брањено са три реда ровова, које су штитили по три реда жице. Непријатељ је почго нап.ад са оне стране око 15 ог ов. месеца, али је и овог пу га морао да одступи, и ускоро је пред јачином српских контра напада морао и да напусти аду. Доина је била надошла, мост је постао неупотребљив, Аустријанци су морзли да пређу у Босну на чамцимз. Благодарећи дубини њихових подземних путева, могли су да пођу неопажени од Срба, али чим су чамци измакли, Срби су их опазили и отворили тако прецизну 'артилериску ватру, да се већина од они који су били на чамцима подавила. Око хиљзду војника који су били остали на ади заробљени су са три офнцира. Један од њих изјавио је да рачуна, да њихбви гуоитци на тој ади достижу четири хиљада људи.

Из бојне линије № 17 Битка на Круању у ауном јеку. Олово сиаа као кшиа из облака. Сви ауцају из лежећег става: чак и водни официр ауца из револвера.

Само један војник ауца стојећи. — Лези бре, Станоје, вели му водник, погинућеш лудо!.. — Јок, г. аотаоручник. Кад би ја аогинуо ко би вуко иакове на Сави ! — Лези море ! Ако останеш жив наћићемо ши лакше занимање — вели му водник. — Море, госаодин аотаоручник, добро је мени овако! — и сам себи командова смешећисе: ,Нумера 17 ни-шани, аали !“ И носач Станоје нити ао гибе, нити рана дотде.

— „Трудићу се да оствг 1 рим народни идеал”. —

У разговору са једним својим интимним пријатељем, нови румунски краљ је изјавио: — Не признајем никакве политичке партије и политичаре. Не обраћам пажњу на сталеже и на власт ћу позвати најдостојније, с којима ћу се трудити, да остварим румунски нзродни идеал.

Призи поОођеног — Ауфенберг о руској војсци. —

Аустријски армијски ђенерал Ауфенберг, који је „због болести добио пензију" интервјуисан је од једног пештанског новинара. Он одаје свзку хвалу руској војсци и вели: „Руси су у овом рату доказзли, да су добри војници, да имају добре командире, а да је руска артиљерија изнад сваке похвале.” Овакво стручно мишљење једног Аустријанца веома је кзрактеристично и похвално за Русе.

— Русија представља зештиту, а не опасност за Европу. —

Немци су на све могуће начине доказивали и доказују да постоји т.зв. словенсн.а опзсност: амо се допусти Словшима да довољно ојачају, они ће лако потчинити целу Европу својој вољи. Међутим, нико сем германских народа у снажењу Словенства не гледа опасност за остале европске народе. Веомз читани копенхагенски лист „Кјебенхавн” пише о томе питању: — Препорођај Словенства сматраће се као један од наЈвеличанственијих 'историских догађаја свих времена, а извршиће се поред свих препрека, које му буду стзвљене на пут. Препорођај земље која ја дала такве људе као што су Достојевски и Толстој, имзће велики утицај на културно развиће човечанства. Оно за Западну Езропу неће бити опасност већ и с тога, што је спољна политика Русије још од аремена Петра Великог показзла много таквих мсмената, кад је за суседне народе значила пре ззштиту него опасност.

— Крзтки извештаји са свих бојишта. Београд, 10. октобра.. Аустријанци су извршили нападе на доњем току Дрине, ка селу Равњу и Раденковићу. Али на овом старом ргзбојишту опет су претрпели пораз и у нереду се повукли, оСтављајући мноте мртве. л У Пољској Немци и даље отступају. У Галицији Аустријанци трпе пораз за поразом. Нарочито је страдзла једна појачана дивизија, која је имзлз да обиђе руско лево мрило, а међутим била је сама опкољена и уништена. На француском левом крилу у борбу се уводе све веће снаге и с једне и с друге стране. Не може се још рећи ко има више изгледа на победу. Савезници, нарочито Енглези, оптимистички гледају на исход те битке.

— Енглеска наредба немачким и аустријским бродовима —

Према вестима из Лондона, енглеска влада упутила је египатској влади захтев, да изда свима немачким и аустријским лађама, које су се склониле у Суецки канал наредбу, да изађу из кзнала. Овај захтев мотивише се тиме, да Суецки канал није саграђен зато, да штити непријатељске лађе. Немачка штампа једнодушно осуђује овај поступак Енглеза и позива се на уговор о слободној пловидби кроз Суец. Међутим, немамко позивање на тај уговор нема никакве важности, пошто се европски рат води и на води. Забрањујући немачким и аустријским бродовима даљи останак у Суецу, Енглеска искоришћује своја права, не газећи никакав међунзродни уговор.

— Верски сукоби између Немаца и Туракз. —

На „Гебену” и „Бреслави" стално владају нереди. Немци матрози буне се и неће да се боре за „Турску и турског Мухамеда”. А сад је избила и необична „свињска” побуна. Немачка команда на тим бродовима употребљава веома много свињско месо, Међутим, Коран забрањује Турцима не само да се хране свињећином, него и да је се дотичу. Муслимани чак и не путују бродовима, који преносе свиње. Немци, да би ваљда у Турцима појачали верска осећања, држе на „Гебену” и „Бреслави” свиње под турским ззставама, а Турцима наређују да им их добављају. Ово је изазвало свађу између турских и немачких официра. Много турских војника избијени су због непослушности, а многе је на захтев Немаца ухапсила турока полиција.