Пијемонт

Београд, ЧЕТВРТАК 23 Октобар 1914 год. БРОЈ 5 ПАРА

Директор: Бранко Божовић

Оснивач

Број 267. Година IV.

Уредник : Коста М. Луковић

ш четир 1» ШШ %

од издајнпка Коче направити Кочу неиздајника. Цео свет зна с каквим је. пасошом опремљен у бојну линију Коча Поповић. Судом утиснути жиг на његово чело, не можесакрити његова војничка шајкача. Осуда Коче Поповића, која долази убрзо за отправљањем Сотира Балтезовића и Комп. с оне стране катанца, утешан је знак за Србију. Протоколисани хајдуци и привилегисани кесоресци почињу да осећају законске строгости и моралне каш гиге јавног мишљења. И слепи данас могу видети, да је и у Србији прошло оно време кад су се теразије Правде могле подмеравати златом, и када су адвокатске махинације г. Јована Авакумовића и г. Косте Шпартаља могле да се наругају јасним законским одредбама. Како дивни и утешни знаци за будућност!

Из бојне линије „Имам децу!... м После борбе код Шааца. Међу сшошинама рањеника лежали су , један до другог, један наш каалар и један ау стријски војник — Хрват. После неколико сатџ, каалар , који је био тешко рањен у груди, освести се, аодиже се лагано на лактовима и аогледа у Хрвата. Хрват, коме су аретаосшављени аричали да Срби кољу рањенике, зајаука кад виде да га Србин гледа. — Србине браше, имам децу!... — Море ћути и траи! Није ни мени лако; имам их четворо ! — одговори Србин, мислећи да се Хрват боји да не умре од ране — и окрену му леђа.

№0 нрош ћупрнје — Аустријски конзул не може у Албанију. —

Есад паша је почео да враћа мило за драго својој „пријатељици" Аустрији. Од како се сад поново вратио у Албанију, али не преко Беча, него преко Ниша и Атине, он не пропушта прилику да стави до знања Аустрији да нема места у Албанији док се он у њој налази. Кад се дрЕ 1 гоман аустријског посланства враћао из Беча, замолио је Есад пашу да му допусти да се искрца у Дргчу. Али, Есад паша то није дозволио, те се драгоман, заједно са свим особљем, морао вратити у Трст.

Ротко Днмнтријев — Његов велики успех на руском бојишту. Софи.јски „Дневник" објавио је пре неколико дана, интересантне појединости о новим јуначним Иодвизима генерала Ратка Димитријева. У једној борби са Аустри јанцима, генерал Ратко Димитријев, обучен у униформу бугарског официра н носећи на грудима бугарски крст „За заслуге", борио се јуначки и добио је једну велику победу. Поеле 'битке, руски војници су га носили на рукама. (Јга-Тсв — Какав поклон спрвмају Јапанци микаду о његовом рођендану —

Посланици разних јапанских политичких партија одлазе својој војсци нред ЏинТао да ирисуствују јуришу, који ће Јапанцн 29. октобра извршити на немачка утврђења. II војска и флота желе да своме микаду за његов рођендан 31. октобра положе пред ноге кључеве од Џин-Тао. Због великих губитака са

обе стране закључено је примНрје од три часа, да се покупе мртви и рањени. Јапанци су непријатељске лешеве сахранили у заједнички гроб са својим мртвима, а на споменику су исписали: „Храбрим ратницима“. Народ у Јапану веома је добро расположен према Тројном Споразуму. Влада не крије, да је вољна да на евентуаланзахтев Споразумапошље јапанску војску на европско бојиште.

На западном фронту — Какво је бојиште на коме се бије одлучна битка. Један енглески официр, који се .недавно са бојишта вратио у Ландон, описује сев^рни део Француске и белгиску границу, где се сада сукобљавају веома велике масе војника и с једне и с друге стране. Тај је реон, — вели се у опису, — искључиео индустријски. Понегде се села приближују једно другом толико, да цео крај личи на једну огромну варош, чији су поједиви делови одвојени њиеама и групама фабричких зграда са огромним димњацима. Засејана поља окружена су плотовима и оградама. Ближе морској обали налазе се канали и блата, која се могу употребити за усеве, а која су осушена помоћу најмодернијих техничких орестава. Једино је узвишење на тој равној површини један брег од 160 метара, који се зове Мондека, а који се налази на осам миља источно од Хазебрука. На другом узвишењу лежи град Касел. Ако се не узму у обзир та два узвишења, све је само равно земљиште, ограде и групе села. За саобраћај је овај предео веома незгода 1 н. И ако су главии путеви прави и довољно широки, иа њима је калдрма доста уска, По сесским путевима кретање артилерије је тешко. За одбрану је тај предео веома згодан. Многа села дају веома

згодне ослонце за пешадију. Мора се освајати свгка кућа, сваки плот. Зато су борбе на том фронту тако дуготрајне.

— Кратки извештаји са свих бојишта. —

Београд, 22. октобра. На фронту Лозница—РачаШабац наше су трупе из тактичких разлога промениле своје досадашње положаје. Ова је промена извршена у потпуном реду и по унапред утврђеном плану. Тс 1 М су прнликом наше трупе евакуисале Шабац. Нгше је мишљење, да ове операције по овом духу потсећају на неке у кој|Има су Аустријанцк веома рђаво прошли. У осталом, резултат, и то повољан, видеће се ускоро. У Источној Пруској одбијеноје неколиио немачких напада. — У Пољокој Руои настављају офанзиву; код Опатова су отеране веће аустријске снаге са утврђених положг|ја. На Сану су Руси осеојили неке непријатељске позиције. На западном фронту није бипо знзчзјнијих промена.

- Карзктври европских владара према њиховим рукописима. —

„Рукопис открива душу“, вели један атински беседник. Потпис излаже и показује личност. Због тога је и могао де Салберг да оцени карактер великих владаоца у Европи. ч Потпис Цара Виљема је нарочито интересантан. Његов оштар потпис, као да је мачем писанискривљенецрте, заплетенаикруп, на слова, показују човека који воли сабљу и перјаницу и који жели да задиви свет. Вертикални правац потписа показује јаку животну силу, велико владање самим собом и једну беспримерну енергију. Потлис краља италијанског врши се једним потезом руке, и слова иду на десну страну, што ће рећи у будућност. Акценти

Преварили су се они који су веровали у свемоћ новца у Србији. Глас Правде није се дао заглушити звекетом непоштено стеченог злата. На савесно вођену истрагу у Нишу против Константина Коче — Поповића, војни суд у Ваљеву надовезао је казну од четири године робије. И Велики Војни Суд, ако не повиси, зацело неће смањити казну срамном тровачу српских војника. Коча Поповић је, од јуче, морални покојник: закон му је одузео оно што је човеку нашег века најсветије — грађанску част, и он сад припада друштву срамних и презрених. Падајући на робијашки тајин, Коча Поповић ће, после рата, у друштву апсанских стеница и типова са чијих су лобања давно побегли образи, у дугим зимским ноћима, гоњен страхом од Божјег гњева и војничких клетви, имати да откајава свој тешки злочин, много тежи но што су бисаге са његовим златом. Али пре него што пође да на пожаревачкој Сорбони комплетира своје студије, Коча Лоповић има, као ражаловани официр, најпре да крочи у бојну линију, да уђе међу оне које је хтео потровати пешчаним брашном. И ако смо уверени, да ће у ланац кренути с познатим добро набијеним и од Ниша до Ваљева носаним ћемером с банкама, Коча Поповић неће успети да код наших поносних и родољубивих официра и војника промени мишљење о своме злочину. Ни дубљење на глави пред старијима, ни прављење скрушеног, жанвалжанског лица пред простодушним војницима, ни сејање гроша и динара међу необавештене, нипозерскоиспрсивањепреднепријатељем у некритичним тренуцима — ништа под милим Богом не може

V Берлину — Каква изглвда данас немачка престоница. Сараднику „Дели Меља” пошло је за руком, да се пре неког времена, по други пут, провуче до Берлива. Први пут је био тамо крајем августа, кад су Немци ликовали због победа на западном фронту. Глгвним улицама мшле су сваке вечери огромне масв света, које су приређивале патриотске манифестације и т. д. — Велика промена, — пише дописник лондонског листа, — извршила се за ово иеколико недеља, колико нисам био у Берлину. Лутао сам по „Унтер ден Линден", трудећк се да разумем у чему је ствар и ускоро сам схватио. Та улица, као и све њој сличне, била је скоро пуста, а у онмх пролазника, које сам сретао, била су лица мрачна и забринута. Испрвг сам мислио, да то долази од страха, који мора да је овладао номачким друштвом, када добија извештаје о томе, да за>падна немачка армија отступа и да се њено десно крило налази у тешком положају. Али тако није било у ствари. Умирени званичним сзопштењима и новинарским извештајима, Немци су чврсто убеђени, да њихова западна армија отступз једино из стратегиских ргзлога, без икаквих губитака у људима и муницији. По њиховом мишљењу, Париз ће бити зацело заузет и његово заузеће од стране Немаца — сгмо је питање времена. Мрачна и забринута лица Берлинаца пре свега су резултат потпуног застоја у свима пословима. Цене жизотним намирницамау Берлину су скочиле, али ипам не сувише. То се објашњава тиме, што су им власти одредиле цену. У престоници, кго и у другим градовима, одређене су цене нај-

потребнијим намирницама и сваки, који се ухвати да их продаје скупље, строго се кажњава. На сеима улицама Берлина појаеила се маса разносача, који »продгју разне „ратне" гитницв: медаљоне са портретима ђенерала, народее ззставе свих могућих • размера, дописн 1 Ице, тробојне (црно-црвено-жуте) мараме и томе слично. Необично се добро продг|ју „слике", које сад можете видети у свима гостионицама, меблираним собама и пансионмма. Тај уметнички рад преставља ни више ни мг|ње, него гранату из топа од 42 сантиметра у природној величини. У гранати нзлазе се снимци утврђења, које су Немци разрушили: Лијежа, Намира и др. Исто су таио доскора биле популарне карте париске околине и утарђења. Садећи уз криглу пива, берлински Милери и Шмитови, са одушевљењем су третирали појединрсти предстојећег освојвња свих тих форова. Један пре-

дузимљиви издавач пустио је у продају и карте самог Париза,са свима важнијим згргдама, булеварима и мостовима. Међутим, продаја те ка-рте била је слаба. ГЈублика је очевидно увидела да студирање те карте треба одложити на дуже време. Од дсписних карата публици се нзјвише допадају оне, које престављају кзјзера, каНо је обе песнице издигзо над савезиичким вођама, или Немца који води савезнике у ланцима. Много се продаје карикатура „Енглез бежиод цепелина". Предмети „комичних" кзрата толико су бљутави, да не вреди да се о њима говори. Рањенике који се враћају са бојног поља дочекују са великим одушевљењем. Али, сами војници мису ни мало весели. Осетивши непријатељску ватру, они су псчели увг|жавати савезнике и од њих се не могу чути хвалисања, која избацују буршеви, з који се са Французима и Русима „боре" по берлинским пиеницама.

По свему судећи, најинтересантнија тема разговора, како на улици, тако и у ресторану и кафанама, јесте питање о том, каква ће се упрзаа завести у Француској после њене пропасти и колику ће ратну оштету морати да плате Белгија и Француска. Првим се питањем нарочито баве социјал-демократи. Они мисле, да ће у Француској остати републиканска управз, али ће демократи]а ојачати. Војска ће бити сведена на минимум, а француски војници браниће ФргЈНцуску само од налада са стране.... Ваљда од Монака?! Што се тиче ратне оштвте, о њој маштгЈЈу сви без разлике. Нарочито је одвратно слУшати говор о „бепгиоким милијардама" сада, када је несрећна Белгија разорена до темеља, а њено становништво тражи склониште у малој Холандији. Да сгвезници могу да заузму Берлин, становништво и не мисли. Наротив, оно је уверено, да