Пијемонт

Стр. 2.

Број 269.

,!П И Ј Е М 0 Н Т'

Зани/иљиво би било, кад би нешто „сгвезном“ племену Ругаруга пало на памет да пробају укус меса својих господара. Улога РусиЈе — Енглези о будуЋности Словенства —

Енглеска штампа веома ласкаво пише о улози Русије као моћног чиниоца у стварању силног и слободногСловенства. Енглески лњт „Спектатор" доноси један Ееома значајан чланак о томе под именом „Будућа Русија", из кога видимо ово лепо место: к»ј— Ми верујемо, да ће успеси Русије повести Европу напретку н слободи. Тако је било већ на Балканском Полуострву: Бугарска, Румунија и Србија за своју независност дугују пре свега Русији. Тако исто ће бити и у Аустрији, где ће овај ргт повући за собом слободу милиона Словена. Будућност ће видети увећану слободну Србију и ослобођену Пољску.

гемајне Цајтунг-а", који становништво позива да буде мирно и хладнокрвно и да цени високодостојанство руске војске. Још пре но што се свршила варшавска битка, лист „Пост" је оштампао један чланак, у коме се сва кривица за неуспехе свзљује на Аустријанце, а нарочито на аустријску коњицу, која је по н®мачком мишљењу вршила веом 1 а бедно своју извиђачку службу.

Каков мнр? — Мишљење енглеских листова —

н

Два расходована аустријска генерала. —

Енглески лист „Вестминстерска Газета”, који стоји у вези са дзнашњом енглеском владом, каже да Енглеска не може закључити М!ир пре него се у Немачкој не сломи пруоки утицај и учини немогућном оваква политика какву су водили Хоенцолерни. У истом см 1 И 1 Слу пише и „Пел Мел Газет", који вели: „Нем 1 а)чка I победа значила би пропаот слободе цИ 1 вилизова 1 Них народа, као и пропаст британског цг|рства. Рђав ммр не би био ништа бољи, јер би непријатељ прииупио своје снате аа један нов напад."

Италијански лист „Коријере дела Сера” дознаје, да је шеф аустријског генералштаба Конрад Хецендорф толико потресен смрћу свога сина, који је погинуо у рату, Д1Е1 више није У стању руководити аустр.ијске операције. Због тога је њихово руководство потпуно прешло на немачку врховну команду. Исти лисг дознаје, да је чувени аустр|И 1 Јоки генерал Ауфенберг смењен оа свога положаја зато, што је покушао налад нз Љубљин — што се сматра као велика тактнчка погрешка. ПОСЛЕ ПОРАЗА — Немци припремају стамовништво да дочека Русе. —

Копенхашка „Политикен" вели, да је извештај немачког главног штаба о одступзњу испод Вгршаве изазвао у Берлину крајњу утученост. Публика не придаје никакве важности званичним изјавама, које то отступање објашњују стратегиским разлозимз, као што је објашњено уступање Лавова од стране Аустријанаца и повлачење Немаца од Париза и Њемена. Жалоона предосећања заменила су уверење о срећном исходу рата. Нарочито је непоБољно утицао чланак звзничног „Норд;Е1јче Ал-

— Неутралност или рат? —

Француски лист „Таа* јавља да у Игалији нико више није за Тројни Савез, и да се борба водисамојош између оних политичара који траже да Италија одмах ступи у акцију, и оних других који би хтели да Италија још неко време осгапе неутрална. Данашња влада нагиље, како изгледа, ово.и другом гледишту. — били су потпуно извештачени. Излазак траже кроз Албанију и — разуме се — наишло се на противљење принципнога карактера. Данас, у случају успеш ног свршетка рата, решење тога питања биће сасвим лако и природно. Може ли ико пристати, у тренутку кадз се ствара мопћност поправљања веков! е неправде, а далматинску обату поново отме Италија од Српско-Хрватског нарола, који васкрсава за новжигот? Остављајући на страну сложено питање о томе, како ће се уредити односи ових деова једногл истог народа, који је вековима био растављен религиознч-културном борбом, — сада се мора захтевати да се судбина Далмације има с^атрзти као одлуч на они.м општим принципима, ! оји су у самој основи овог рата, а који том рагу и дају права да се назове ослободилачки Народно уједињење ие може наићи ни иа какве сметње у том правцу, јер поседовање те обла сти ств ра срећну прилику за излазак на море. Осем тога, при родни изтазж Србије на море, на чијој обали живи доиста српски народ, треба да прекине са извештаченим гуркањем на друго л-оре, туђе и далеко, — покуша јима који су осакатили односе свих балкансгих народа. О овом треба да води рачуна и Игалија, када буде решавала питање о својој акцији. Границе могућним њених тековина треба повући још сад.

— Руски цар одликовао је потпоручни 1 К|а Брабића на 1 Ј!већим одликовањем. —

У последњим борбам.а код Вадшаве, бо|рећи се храбро, против Немаца, тешко је рањен руски офнцир, С|рбин Момчило Радосазљевић - Брабић, |а|ртилерисни ПОТП 01 РУЧНИК у 26. артиле-риској бригади. За времо бораба у којима је учествовао, потпоручн1И1к Брабић показао је невероиа!гне храбрости и пожртвовзња. Руски листови, лошто је он рањен, опширно су писали о храб)рости овог младог официра и његовим заслуга 1 ма, јер је он са четири топа, пошто му је командир погинуо, на целом једном отсеку спасао ситуацију, и Немцима нзиео ! страховите губитке. Ј По предлогу његовог команда1Н, та, руоки црр је одликовао потпоручника Брабића зз показану

храброст Крстом Св. Ђорђа оа мачевима за храбре официре. И, не само то. Оазнавши детаљније за пожртвозање Брабићево, руски цар послао му је у болницу свога а|ђутанта, који му је, у име царево а у знак нарочитог признања, подарио једну дивну скупоцену сабљу, на чијем је балчаку прикачен злата|н топ у минијатури. Ова врста одликовања сматра се међу руским артиљерцима за на)јвећу. Потпоручиик Брабић је син г-ђе Р. Б(р|г1бића, удове поч. Радослава Брабића, бив. инжињера, садз учитељице у Битољу. И поред бола, који осећа за тешко рањеним сином, овз српска м|ајка, охола и поносита што јој је си)н за своју показану храброст одликован највећим одликов131њем, пише у једном писму: — „ДаШ 1 С пливам у орећи на овом божјем дару, што ми се Момчило показао храбар, те је ззслужио овако велико одликовање!.." тншто

Руси разбили туроку војску и заузели Дијадину. —

1110 — Коме треба да припадне, - У уводном чланку, о итали јанским претензијама на далматинску обалу, руска „Реч“ пише: „Далматинска је обала чисто сло венска; у северној, већ .ј половини, насељена је Хрвати, у јужној Србима. Ток Неретве оаавно је спорн 1 граница делоаа једног и истог народа, који се само по неком чудном неспоразуму сматрају као непомирљиви непрлјатељи. Када је 1908—1909, и поо.е 1912 1913 год. било покре-уто ! шкакљиво питање о изласку Ср! бије на Јадранжо Море, првдло,зи о решењу тога питања — и зузимвјући распад Аустроугарске

Петроград, 23. октобра. Службене саопштење врховне команде на Кавк!а 1 зу: Једна наша колона напзла је изнеиада неприј)ал , еља код Арбоста. Турци побегоше, оставивши езоје рањенике. Потиснувши Турке из села Идв, залленили смо у том селу велику количину намир|НИЦ13. После борбе наше су трупе заузеле Али-Килисе, Коросан и Конкарадербент. Око стотину Козака напало је на коњима иа нејП1ријатељске цлг!нче>ве, где су сабљама сзкли турску пешадију. Једна наша колона и ако је И 1 м>ал!а да пређе непроходиим путевима, начинила је 80 врста пута за 30 часова; потукла је Турке близу Мизуве и Дијадине, разбила је велику војску турску, заузела Дијадину, где је запленила оружја и рзтну муницију и заробила доста војника. 21. октобра заузели смо Бз|јазит, где смо растврали Турке, који су се одупирали. БОРБЕ 0К0 ШАПЦА Ваљево, 24. онтобра У току 22. октобра није се десило ништа значајније. У току ноћи између 22. и 23. октобра, непријатељ је нападао јужно и југо-источно од Шапца. Напад на наше положаје југоисточно од Шапца, енергично је одбијен, а напад на наше положаје јужно од Шапца предухитрен је испадом наших трупа, којом је приликом непријатељ у паничном бегству напустио своје прихватне положаје и претрпео је велике губитке. У наше је руке птло око 200 тешко рањених војника. а на разбојишт/ је остало преко 500 мртвих непријатељевих војника. НА БОРАЊИ И ГУЧЕВУ Ове исте ноћи непријатељ је, после велике припреме, артиљериском и пешадиском ватром напао наше положаје на Борањи и Гучеву, али су и ови напади одбијени. НА ОСТАЛИМ ФРОНТОВИМА На осталим фронтовима није се десило ништа значајније.

спуштају ка Ваљеву. Септсмбра 14 свега су два изморана и изнемогла српска пука бранила Рожањ, али се њихов отпор ломио пред огромним бројем, који је наступао у збијеним редовима, м ако је подносио страшне губитке на сваном кораку. Аустро-угарски главни ааловедник био је задао реч, да ће 20. септембра бити у Ваљеву и стално је допуњавао свежим трупама своје проређене редове. ТРАГИЧНА НЕИЗВЕСНОСТ. То је био тренутак трагичне неизвесности. Ценило се, да је тврдогпсјви отпор и сувише намучених српских трупа при крајУ!И да ће пад Рожњз предати не само Ваљево, него и Београд, чија витешка одбрана испуњује поносом српску војску и нацију. Срећом, један српски пук, онај исти, који јв спасао орпски положај на Брегапници, — искрону баш у згодан чзс. После дугих форсираких маршева, прелазећи по 25

М 1 иља дневно, тај пук дође на положај 15. септембра у рано јутро. Одмзрао се свега сахат-два, па брзо уђе у борбени ред, баш кад су се пукови, који су бранили Рожањ, почели повлачити, Дан раније пред тим историјским јутром, стари војвода Путник позвао је био комшнданта тога пука и објаснио му важносг Рожња, и наде које полаже на пук. Тог јутра гледао сам официре и војнике, кгио улазе у ватру кзо да иду на весеље. Једна чета првот батаљона западе у ове пукове, ноји су се повлачили, али у том прискочише други ботаљони и прекидоше повлачење. Оки улишз нззу срчаност у своје преморене другозе, те ови нападоше непријатеља тано неустрашимо и тако га жестоко потукоша, да Аустријг|нцима завпада пзника, те побагоше главом без обзира, узаман тражећи склоништа, преко својих рзвова. Од тог тренуткз би заустављен аусггријски упад и њихово исте-

ри)В( 21 ње из Србије само је питање дана. Кад стигох, затекох свуда 'ожо српских |ро 80 ва хиљаде непријатељских телеса, која су -испуњавал|а ваздух кужним зздахом, јер су нека ту лежалз већ по три дана непокопана. Престолонаследник Александар дошзе је нешто доцније на бојиште и топло је честитао комзнданту на важ•ном делу и спасу Ваљева и Беогрзда. РЕДАК УТИСАК. С вечера тог кстог дана гледао сам по утиску један од најређих призора у овом раггу. Други неки српски пук, чУвши о победи на Рожњу, жудео је да нап!ндне непријатеља, који се био укопао на једном вису под Рожњем, а над долином реке Љубовије. И ако му се сазетовало да се оканк, јер је непријатељ бно у рововима и два пут премашао бројем пук, ипак командант одлучи да изведе ноћни н|?(оад, затраживши једино помоћ једне бзтерије са

Рожња. Небо је било осуто звездама и ја сам уживао у ноћној тишини и лепоти, кад одједном сви се тргосмо кад запрашти око нас пуцњава. Ништа не могасмо разазнати, апи смо јасно чули, како звижде око нас куршуми и људи вичу. Од пуцњаве јаче је било српско „Ура"; у томе зазвони телефон и позва комзндг|нта батерије. Тражило се од њега, да опали неколико пута на врх брега под наших ногама. Док је он|а|ј спремао топове, телефон опет зазвони н јави, да су и Орби већ изашли на врх, те би ђулад поубијала поред Аустријанаца и Србе. Нека бгтерија нанишани пет стотина метара даље, јер се непријатељ повлачи у нераду. То би очас Учињено и наша батери!ја прениде ноћну тишину. Далеко тамо гледао сам како се шрапнели распрскааају, да заслепе очи, над глзвама Аустријанаца. Али за двадесетаи минута све је бипо саршено !и мир овлада над

висовима и долинама, о које се толико борило. НЕПРИЈАТЕЉ ПРЕЛАЗИ ДРИНУ. Ноћни напад имао је потпуни успех. Непријагељ у журби напусти положај и те исте ноћи пређе Дрину. Пук, који га нападе, имао је свега десет мртвих и шесдесет рањених. Потучени на Рожњу и одбивени са других позиција, Аустријанци заузеше висове Јагодње, где су, изгледа, сигурни. Што Срби не желе да изгубе много људи у протеривању непријатељз преко Дрине, то је отуда, што су њихови садашњи положзји нз доману великих топова, постае љених на зворничким утврђењима, који са леве обале Дрине сипају страховиту ватру на Србе, чим ови крену да нападну аустријске задње положаје на срлском земљишту. — Бзш лре три дзад Срби су успели ноћним нагтадом да отерају непријатеља са