Пијемонт

Београд, ЧЕТВРТАК 30 Октобар 1914 год. БРСЈ 5 ПАР А Број 229. Година IV.

директор: Бранко Божовић Оснивач: ЈЉУБОМИР С* ЈОВАНОВИЋ Уредник: Коста М. Луковић

— Фантастични италијански снови и српски животни интереси. —

Савезничке аустро - италијанске везе нису биле у стању да сузбију иредентну струју, која још од Силвиа Пеликових Тамница не престаје струјати Ломбардијом и Венетом. Та струја је давно превалила политичке границе Италије и излила се Триентом и Истром, запљускујући чак и далматинско приморје. Иредентистичку струју подгревају и покрећу разна политичка и национална италијанска удружења. Мацинијев Комитет, Гарибалдинци и Масонерија изручивали су до скора, преко два културна удружења „Данте Алигијери" и „Про Култура", у југо-западни део хабзбуршке монархије, идеје младе Италије. Сада, кад се поставља питање о деоби Аустро-Угарске, иредентистичка струја доживљује своју плиму. Из дана у дан, италијански листови наглашавају, да далматинско приморје има да припадне Италији, и то како по природи њених љајкадашњих националних аспирација, тако и на основу •неутралности Италије у европском рату!.. Наше италијанске колеге, како изгледа, имају врло развијену фантазију. У своме шовинистичком заносу, они прескачу и историју, и етнографију, иживотне интересе Срба и Хрвата т. ј. апсолутно претежног становништва Далмације — и, у својој јужњачкој фантазији, виде далматинско приморје припојено Италији! Међутим, ништа стварности противнијеод данашњих снова и евентуалних сутрашњих покушаја, да сриска Далмација постане италијанска провинција! Изазвани неодмереним писањем италијанских листова,

Руси су („Рјеч“, „Новое Времја“ и „Руское Слово“), кратко и јасно, поручили загрејаним претедентима на далматинско приморје: „Далматинска обала има да припадне Србима и Хрватима. Сваки покушај Италије да. спусти руку на Далмацију, био би доказ о непријатељству Италије према Русији и Словенству“. Италијанску штампу потребно је данас потсетити на једну значајну чињеницу. У почетку европског рата, Италији је достављена декларација савезничких кабинета, да * „државе које не узму уч^шћа у европском рату, не могу аретендсвати ни на каг.ле територијалне користи, као на комаензацију за њихову неутралност“. Ниппа праведније и разумљивије одове благовремене, Италији и Румунији, упућене декларације Тројног Споразума! Противно очекивању свих који познају прошлост и државне интересе Италије, Италија је изабрала тактику скрштених руку за време европског рата. Сеирити док се други крве, и пецати тренутак згодан за „компензације“! то је политика италијанске владе од почетка рата. Русија, Француска и Енглеска пустиле су Италију да истраје у ставу незаинтересованог посматрача, али са речима: „Ко се неће да бије, неће ништа ни да добије.“ И зато ми дубоко верујемо, да ће наше моћне савезнице, у тренутку кад Италија буде захтевала далматинско приморје остати себи доследне и поновити своју ранију поруку: „Ко није хтео да се бије, нема ништа ни да добије!“

Из бојм лнније Званичан стил Дошао један слеа сељак код команданта једног аука и моли га за дозволу да се види са својим братом који лежи рањен у болници једне оближње вароши. Командант даде слеацу акт ове садржине да га ареда уаравнику болнице: Управнику болнице у Н. Упућујем вам овог сле.нца којч је дошао ради виђења са својим братом тим и тим, редовом те и те чете, тог и тог батаљона, који као рањеник лежи у подручној вам болници. Командант пука Н. Н.

Лмаш !а ш — Шта би било кад би Немачка пободила Русију? Познати руски социјалдемократ Плеханов недавно је публиковао у руској „Рјечи“ једно писмо, у коме изјављује, да жели победу силама Тројног Споразума зато, што то изискују иитереси свесветске демократије Плехапов сматра, да би, у случају победе, Немачка Русију претворила у своју колонију пијацу за немачке производе. У томе би случају руско економско развиће било потпуно компромитовано, те би тако нестало мбгућности да се оствари њена добра социјална и економска будућност. Слично је писмо упутио и социјал-демократском листу „Правда“.

! п шга Револуција у целој Аустро-Угарској Неутрални листови јављају, да се у свима аустро-угарским земљама осећа бунтовнички аокрет, који је узео нароччто великог маха у Б јсни и Херцеговини, Угарској, Хрватској, Славонији и

Ердељу. Према неким знацима може се очекивати револуција у крајевима око Загреба и Карловца. Чине се аоследњи нааори, да се избаци тто више вој ника на бо/иште. Позвани су у војску и сви несаособни и рани/е ослобођени ко/и има/у од 24 до 30 година. Ово је огорчило све, нарочито Италијане, којима је обећано да их неће дираши. Сем тога, сви нови регрути аустро-угарске војске морају сем Фрањи Јосисру да аоложе заклетву и — Виљему II, цару Немачкс!

Око Анверсо — Минирање ушЋа Шелде —

Из холандских извора јављају да су Немци минирали Шелду иза Анверса, почевши од Бата на југо-источном крају Бевеланда. Бродови, који п У т УЈУза Анверс,морају претходно да сврате у Гансверт, где добијају упуства за пролаз кроз миниране воде. Немачка је влада за команданта пристаништа у Анверсу и утврђења на Шелди означила контра - адмирала Лурана.

— Кратки извештаји са свих бојишта. —

Београд, 29, октобра. После троднезне борбе наше трупе са Гучеза напустиле су своје дооадање положаје у реду и повукле се на положа 1 је иза ове линије. Положај се није ни мзло пого<ршао, јер се са нових положаја могу вршити јаче и озбиљније операције. На источном европоком ратишту нема променз. Руои настављају гоњење Немзца и Аустријанаца и том су приликом прешли на немачку територију. Може се

очекивати нова битиа, која због кезгодвог терена може трајати дуже време. На француско-белгиској граници није било промена, Код Димида, Ипра и на Ену трају непрестано велике борбе, које међутим немају одлучан кара^тер.

— Пропаст виртембершког гарднског пука. —

Лондонски лист „Дејли Мел“ саопштава да је уништен цео виртембершки пешачки гардиски пук у Аргони. Пук је ноћу хтео да се пробије кроз кланац, да би се сјединио са остацима престолонаследникове армије. Али су француске страже приметиле то кретање и одмах је јављено савезничким трупама, које су биле у близини. Користећи се вепиким мраком, Французи су поставили митраљезе поред пута. После првог плотуна, Немци су, полегавши по земљи, подигли белу заставу у знак предаје. Када су се Французи приближили, Немци су по својој старој навици осули страшну паљбу. Али су зато били страшно кажњени, јер је од целог пука остало свега педесет људи.

9 Ппрнзу — Каква изгледа данас француска престоница Лондон и Париз су данас по спољашнтсти различнији но икад. У Лондону се забавља, и ако је рат у нчвећем јеку. На против у Паризу, који је иначе средиште бурног и распусног живота, где влада задовољство и безбрижност, сада је мртва тишина. Изгледа да је смрт спустила своју ледену руку на све ствари, па и на саме становнике. Мртвачки спровод, неколико војникај око мртвачкг*х кола, обавијених тробојн^м траком, позади кола неколико жена, то се в^ђа најчешће у престоници Француске. Нема више тутњавих аутомобила, већ само неколико фијакера, које вуку мршави и изнурени коњи, који производе жалостан топот по париској калдрми, Јелисејска Поља, дечији рај, пуста су. Мали карусели, поззриште „Гвињон“, водоскоци с киоском, све је опустело. У Парку Монсо, где су у месецу

— Четник. —

Београд, 29. октобра. Овамо код нас на Врачару сунце интензиеније осветљава него пи доле код вас „у вароши". Улице нам још нису тако сужене високим здањима, окућнице и градинице око кућа још нам није уништила ненаоита пожуда за високим рентавма, те код нас има ваздуха и светлости више и боље него ли код вас. Истбчни ветар последњих дана мало нас је сневеселио и отерао с осветљених и отворених прозора унутра у склонитија места; али загто више и боље уживамо кад је сунце и кад ветар престане... Данас је, после три дана силкога дувања, огрануло топло сунце, јесење сунце. Прозори су нам опет отворени и сунце нас опет благо загрева својим светпим зрацима. Оноро ја .подне, али се ме-

ни ипак не одмиче од прозора; седим крај њега и гледгм у ону полутамну равницу што се пружила с оне стране Саве све до Бежанијске Косе. „Музиканти" с оне стране Саве као да су се решили да и сами проведу данзшњи дан на миру, јер цепо пре подне нису се јављали. Мислио сам, слгвају сад или се сунчају, да 6и нам довече „свирали" своју мелодију... Могло је бити око 12 часова и неколико минута, кад ме из ових мисли тргоше неколико пушчаних пуцњева, чији је глас долазио из далвка, далеко с оне стране Саве. Ето их, почињу, помислих, и ослушнух шта ће даље бити. ПУшке, међутим, умукоше, али се убрзо подиже мали дим у близинм железничкога моста, опет с оне стрнме Саве, и после дваестан сенунди одјекну топовски пуцањ. То су Аустријанци гађали наше. После се подиже други дим мзло даље, и тзко се стадоше ређати у размаку од једнога до

два минута дим и пуцањ за димсм и за пуцњем. Око дванаест и чзтврт одјекну јак пуцањ с ове стране Сгве и мало за тим подиже се беличаст дим над самом Бежанијском Косом, онде где се вели да су зустријски ровови. Одмах мало после диже се други, исти такав дим, још ближе оној коси, и још неколико ускоро, па онда опет -све умуче. Интересантно је да су аустријски топови ућутали, чим су наши почели да говоре. Више се није ништа чуло. Аустријанци су ућутали, па су и наши то исто учинили. Постајао сам још мало на прозору, па сам онда сео за постгвљени сто, да спокојно утолим своју гла|д, као што сам мало час утољавао глад и жеђ очију и плућа. Овакви догзђаји чести су у Београду, па стога ови потоњи и не изазивзју много импреоија ни размишљања као што је то редовно бивало у почетку „концерта" — у јулу и августу. Па ипак,

и ако сам привидно изгледао миран, у мени је радила једна мисао: да ли се и овога пута који живот угасно, колико ли их је о којима ће се после рећи (или и не рећи) „за веру и отечество <на брани живот свој положивши”... ♦ Истога дана после подне четири млада четника носили су од Саве пут Опште Војне Болнице на носилима једнога свога рањенога друга. То је била жртва оних неколико пушчаних пуцњева, које сам чуо био у подне. Рањенин је био покривен шињелом, који је покривао тек једаи део његова дугзчка тела, а око чела обавијала му се марама, сва умрљана од усирене крви. Рањеникове очи биле су затворене, дисао је тешко и дубоко. Био је то још стевнм млад човек — једва ако је могао имати двадесет до двадесет и две - три године. Науснице тек су почеле да га гаре, а дуги стас, снзжан вргтт и лепо мушко лице одавали су онагу и бујност. Мај-

ци, која га је родила, морао ј« бити дика и понос, а девојци, којз га је волела, морао је бити дражи од свега на свету. Другови, четници, који су га носили, подигоше га, пошто су се мало одморили, па се кретоше даим пут болнице. Ка«о сам случајно и сам ишао једним послом у Општу Војну Болницу, то пођем заједно с овим невеселим носиоцима. Дан пре имао је први најистакнутији ред нашега одреда пред Бежанијом да изврши једзн задатак. Задатак је бно важан и захтевго је велину одговорност. Но у оно доба, када га је требзло извршити, појавиле су се такве сметње, да се извршење тога задатна морало одгодити. Војници су сазнали за заповест и многима је било криво што је Кису могли одмах извршити. Међу овима нарочито се истицао наш рањеник, који није могго да поднесе, како је веле говорио, да „којекакве сметње" саалађују његову вољу. У таквом раслоложењу он је по-