Пијемонт

Београд, ПЕТАК 31 Октобар 1914 год. БРОЈ 5 ПАРА Број 274. Година IV.

Директор: Бранко Божовнћ

Оснивач: ЉУБОМИР С. ЈОВАНОВИЋ

Уредник : Коста М. Луковић

в

Ш тл 1пш — У очи прве седнице Народне Скупштине —

Сутра се у Нишу састаје у редован сазив Народна Скупштина. Озбиљни тренуци у којима се наша држава налази, намећу влади и народним посланицима озбиљне дужности. Све што се односи на војне потребе, и све што је потребно за ублажавање ратних тегоба мирном становништву, треба благовремено и на најбољи могућан начин да реше народни представници. Поред закона о реквизицији и поред ванредних кредита, због којих се, у главном, и састаје Народна Скупштина, потребно је да у овом сазиву буду решена још нека неодложно важна питања. На нека од њих, ми скрећемо пажњу владе и народних посланика. I. Питањв о кирији. — Законом о мораторијуму питање о кирији није потпуно решено. Законодавац је пред овај рат, као и пред оба прошла, унео у закон о мораторијуму свега једну одредбу: да војни обвезници за време рага не плаћају кирију. Како овом одредбом није ни у колико регулисано питање о ратној кирпји,- ■»<) Народна Скупштина треба да ово важно питање регулише или уношењем нових одредаба у закон о мораторијуму, или доношењем специјалног закона о кирији. Тим одредбама требало би нарочито фаворизирати београдске закупце станова т. ј. изједначити их с војним обвезницима, пошто је Београд био дуже време изложен бомбардовању. За расправу свих спорова око ратне кирије не треба да буду надлежни првостепени и општински судови, пошто они имају да суде по Грађанском Законику, већ поротни судови или судови добрих људи.

II. Питање о интересу. — Ослобођење од плаћања кирије војних обвезника и необвезника из пограничних места, чија је привредна способност због ратних прилика сведена на нулу, значи укидање ренте на непокретносги за време рата. Пошто су сопственици кућа лишени ренте од станова, то и њима, законодавним путем, треба учинити ове олакшице: а) ослободити их плаћања пореза на зграде издате под кирију и б) ослободити их плаћања интереса на хипотекарни кредит. III. Питање о помагању сиротиње. — Ово питање обухвата читав комплекс ситних питања, која је немогућно у једном чланку ни изложити, а камо ли продискутовати. Но, како о овом постоји формални, ма да мало претерани, законски предлог социјалистичких посланика, то Народна Скупштина треба, с обзиром на финансиско стање наше државе, да донесе закоп, по коме ће се општина бринути о помоћи породицама сиромашних војних обвезника. Сва три поменута питања засецају дубоко у наш народни и државни живот. Њих ваља Народна Скупштина у овом сазиву да реши, како породице бораца за Велику Србију не би биле изложене великим бедама и непријатностима Из бојм лнније Братска љубав У једно/ четн била су два брата из јсдног мачванског села. Један је нмао сребрну мсдаљу , другн ннкакву. Борба на Церу. Аустријанци су киднсавалн бесно;

мн смо их одбнјалн јуначки. Наједном, онај Мачванин без медаље ааде. Куршум га ударио у чепо. Нн зенуо није Његов брат осшавн пушку, подиже му главу н виде да је мртав. Он се заплака и, аолако и аобожно, скиде своју медаљу са груди, па је прикачи на груди мртвог брата. — Нека, заслужићу ја другу, светећи мога брата!.. То рече , аогледа сузним очима браша још једном и оде да му ископа гроб под једним грмом. * ПоОуна 1 Познању - Становништво очекује долазак Руса Сељаци кој 1 су побегли из Познања, причају да су немачке власти у Познању и Шлезији ухапсиле многе јавне раднике и свештенике из страха од антинемачке агитације. Великн број затвореника је стрељан. Буне, које се врло често појављују, бивају крваво угушиване. Народ са нестрпљењем очекује долазак Руса.

вршење службе; трећи члан комисије, Косша Ђорђевић, осуђен је на два месеца затвора. Поред ових, осуђени су јуче на три године затвора: Косша Кацико, председ. Акционарске Штедионице и његов млинар Никола Ђорђевић. Поред њих двојице, кажњени су још и ови чланови комисије : Ашанасије Радојко вић, Кссша Штерић и Драг. Ваашковић на по месецдана затвора. Ова тројица су кажњени за нехатно вршење службе у тровачници (млину) злогласног пескара Коче Поповића. Што се овим злочинцима почело улазити у-траг, има се благодарити енергичном и савесном војном иследнику у Нишу, који је почео да великом метлом чисти наше друшгво од лиферантског ђубрета. У добар час! Макора.

Једва Једном — Ослобођење Русије од повлашћених Немаца. —

(Извешта.ј ,.У1 г јемонту”)

Ниш, 29. окт. С осудом Коче Поповића, који је својим издајничким радом хтео да потрује српске војнике, нису пресечене све несавесности и злоупотрсбе војних лифераната. Откривене су и кажњене нове лиферантске мафије. Недавно је Маркус Нахмијас, лиферант пасуља, осуђен на три године затвора, зато што је држави излиферовао девет вагона пасуља, , г неупотребљивог за исхрану војника. Чланови ;комисије која је пасуљ примила: Душан Милосадљевчћ и Сретен Ву/тшиновић, осуђени су по месеи дана затвора за немарљивр

До овог рата Немци су у РусИји уживали тако велике повластице да су се против њих веома често бунили руски патриоти. Али меролавни кругови ннсу обраћали пажњу на те опомене, тек је овај рат отворио очи свима, па и владајућим круговима. • Четрдесет од сто свих индустриских привилегија и патената у Русији издано ’је немачким и аустриским поданицима. Та су права сада укинута царском наредбом. Али није само у индустрији и трговини Русија за Немце и Аустријанце досада била „обетована 14 земља. У неким крајевчма Русије поста јала је фактичка влада немачког језика и „културе"' У .'Бубави, (Прибалтичка покрајина) чак се и званична преписка водила на немачјком језику и ако је од свег

суановншптва свега 11 од сто Немаца, а 10 од сто Руса, 43 од сто Латиша Пољака и Литаваца 21 од сто. Међутим њиховом царству сад је дошао крај. Са уништењем немачке најезде процветаће словенска култура.

— Кратки извештаји са сенх бојишта. —

Београд, 30. октобра, На нашем ратишту нема шта да се забележи. У руској Пољсиој операције гоњења непријатеља врше се систематски и са успехом. Није било промена. — На кавкаском фронту настала је на позицији Кишрмиеј артиљериска борба, у којој су Руси надмоћнији. На француско-немачном фронту борба се наставља са истом жестином као и досад. Воде се борбе оно позиција, које су савезници заузели недавно, па их сад утврђују. Последњих дан*а открива се тамтика генерала Жофра: постепено и стално отимање немачких позиција. Кад се и најмања позиција отме, она се прво силно утврди, па се теи онда осваја следећа. Оваква таитика захтева много времена, али је зато поуздана.

Лрош Шшш ШШ1 — Побеђени почињу да са разрачунавају „Цирихер Пост“ јавља да се у Берлину образовала клика, којој припада и граф Ревентлов, и која је повела најжешћу кампању против канцелара Бетман - Холвега. Као први резултати те ка.мпање били су гласови о оставци канцелара, које смо ми још раније забележили. Маштајући о бесконачном проширењу Немачке, клика је покушала, да код цара Виљема оцрни Бетмана, да је

± Лр. Роберт Ридлеј — Један који је веровао у моћ и културу српску. Тужни зборе,*) Од колевне до гроба само је један кора«, па и на томе тако кратком путу онује човек пламове веће и од вечности. Да, да.. ум за морем, а смрт за вратом!.. Па тако ево и овог доброг човекз, где лежи овде пред нама нзболовзо, избледео, неломичан, безгласан, мртав, У овом мртвачком лесу!.. Међу нама је.. он је наш!.. Наш.. а из далека света, чак с ?.даја' Европе, отуд испреко мора, из гордога Албијона!?.. Шта

*) Говојшо л-р Н'п к о л а В ум е т и 11 на јробЉ>У У Крагујевцу прн 'сахрани еНг.тесиог .Текара д-р Воберта Вшбема Ридлеја. којн је умро од дпзентеријр, а бно па но : слу у I. рез. волпицп у КрагујевЈ№.» 22. ОКТ. 1914. ГОД.

га донесе баш у овај мзх из гордог му завичаја у нашу искрену, питому Шумаднју? Шта га донесе амо сада, када и његова велика домовина треба снаге, као што је билн) његова?.. Донеле су га две велиме врлине, које су биле одли!ке душе његове — милосрђе и љубав према немоћнима и онима што пате од неправде силника а ноје испуњавахУ бескрајним мислима онз!ј пут његова тзко кратког живота од колевке му у силној и правичној Енглеској до његова гроба у мученичкој и напаћеној Србији, на коју је прождрљива аждајз разјапила своје ненасите чељусти, да је халапљиво прогута; донела га је жива жеља међу Србе, јер је слушао о њима и знао, да су надри с искреном љубављу загрлити н свога нелријатеља, а некмоли неће њега, свога пријатеља.... У тренутну, кад је махнитост пошла у културној Европи да пирује лир, кад је Узаврели мозак једнога назови-културног силни-

ка пошзо да удари нзшем веку жиг срама и печат некултурности и дивљаштва и кгд је похлепно зажелео уништавање културних тековина, па нагнао ону гладну аждају да најпре прогута нас, измучене, нејачке, да би се онда могао калигулски наслађивати у рушењу производа културних векова и у уништгвању невиних живота, д-р Роберт Ридлеј је уочио да је његова помоћ најпреча нама маленима. Он је веровао у јуначне и силне мишице нашег човека, али је знао, да је наша помоћ малена и премалена да ублажи све незоље, које ће нашем војнииу пружити рзт, јер је премало — лекара. Међу првима је био он, који је са мисијом енглеских милосрдних сестара стигао својим српским колегама у помођ, да се и он нађе с њима на послу, светом и узвЦшеном: да ублажи патнику и мученику српске слободе и српског уједињења тешки бол, да му залечи ране, да му извида

бољку... Колико су силне биле мисли,с којима је путовао он из свога завичаја до нас, како су неизмерно велмке биле куле, које је он зидао у својој души и што су испуњавале при крзју онај кратки пут од колевке до гроба му! Изгледале су му веће од вечности, а, гле, гроб му је лежао отворен пред њим и он, подлегавши болести, која га је спопала већ одма,х у почетку рада, ево силази у тај гроб, задовољан што га је нашао међу нама. Бледуњав, хладна лика са топлим осмејном говорио ми је он прве речи, кад смо се код мене вндели. ,,Што будем могго, помагаћу и колико будем кадар, радићу!" — говорио је, а онај значајни осмејак није силазио са његова лица. Осмејак овај је својствен у дубокој души његова народз и многи, непознавајући га, виде у њему хладноћу, а он је уистини толнно топао! Но у јвдноц тренутку ми се учинио тај

осмејак помућен. Желео сам имат.и адресу његових у његовој домовини. Он ми ју је дао и онда сам спазио у томе осмејку неки унутарњи бол. „Шта ли то?!" питао сам се. Шта!.. Мисли човекове су бескрајне, па су ваљда и његз! пренеле к његовима и можда полетеле у будућност, изиооиле му слике свакојзке, па и црне и најцрње, и још много што-шта, а све у незнатном делићу једног једитог тренутна! Да се мије, можда, у тај мах присетио свију својих на дому, да ли му кије изашла пред очи света слика његове матере, како баш тада Уздише за њиме и шта би она рздила, иад би њему, не дај Боже, шта било у овој даљини, далеко од ње?! Да ли му нису помутиле оваке мисли његове планове веће од вечности онда кад је стајао преда мном још онако здрав и свеж?!... Ко ће то знати!.. Али да се његоеа растужена мати данас гуши у суззма, знамо поуздано, јер ик ј« глас о губитку њеног сина морао