Пијемонт

Отр. 2.

ПИЈЕМОНТ

Број 283.

После пороза — Утучвност у Аустро-Угарској. „Коријере дела Сера“ саопштава преко Трста, да су извештаји о новом одступању аустриске војске у целој Аустро-Угарској изазвали веома мучно осећање. Аустријанци просто не могу да се приберу, како то да после онако сјајних извештаја аустриског штаба, дођу ови неуспеси. Главни стан аустро-угарске војске пренесен је у Мађарску. Међу ерцхерцегом Фридрихом и начелником штаба фон Хецендорфом пастале су велике несугласице које су измирене једино утицајем цара Фрање Јосифа. Ђенерал Данкл оптуживао је Хецендорфа, да га на његовом нападу на Ивангороду није довољно подржавало кретање аустриских трупа на Сану.

Тпш I Нм« — Виљвмове Н8В8 Ш8Љ8 Немачки цар је примио*последњих дана у главном стану три отоманска принца. Двојица између њих су отишли у Погсдам и ставили венце на ковчег Фридриха Великог, у гарнизонској цркви. По „Локаланцајгеру“ цар Виљем Је упутио том приликом Султану поздравни телеграм у којима му најсрдачнијим изразима жели потпун успех у борби противу Русије, заклеге ненријатељице Османлија.

ЕВГЛИН1 Н1 — Један симпатичан чланак из »Пвл Мел Газета“. —■ Далеко од ока, далеко од срца, каже стара пословица, и то важи у извесној мери за наше односе са Србијом. Наша је пажња недавно концентрисана на западно бојиште, а наш интерес за велики сукоб на истоку одржава се вестима, које нам стижу из Петрогрида. Али шта је са Србијом? Та мала словенска државаигралаје и игра врло важну улогу у развоју догађаја. Она је у размери својих извора

принела жртве и постигла резултате куд и камо веће него и једна велика сила ангажована у овом рату. И сад Србија мора да подноси последице тих жртава, које су принели’њени војници са дивним одушевљењем за ствар своје отаџбине. Која је то ствар ? То је та иста ствар, коју је као своју узела и Британнја — ствар народне слободе. Слобода се говори језиком својих отаца, да се верује у њихову веру, да се чувају њихови обичаји и предања, да се с поносом гледа у своју заставу, символ слободе егзистепције једног народа — за све те ствари које укупно чине народност, боре се сада Срби и ми се морамо побринути, да они не трпе ни у чем, где им ми можемо помоћи. Народ, ако ко хоће да буде достојан тог имена, мора својим знојем извојевати себи судбину. Покушаји, да му се наметне страна „култура" то не могу оборити и држање Србије даје нов доказ о томе. Кад се слуша о напретку те земље од првих њених бораба са Турцима у 14 веку до данашњег њеног удела у овом великом рату, јасно се види на каквим је мукама била окрећући се најпре једном великом суседу, па онда другоме, и мучећи се чак и у унуграшњим трзавицама у еталној борби за свој идеал слободе. — Затим се у чланку описује оскудица у лекарима, болничаркама, санитетском материјалу, оделу игд. и позива се енглеска публика на прилагање Одбору за помоћ Србији.

Нарушење румуноке неутрал-

нестн. После познатог инцидента нажелезничкој станицн у Предеалу, кад су службеници угарских железница покушали, да ноћу и крадом једној угарској локомотиви прикаче десет румунских вагона са нафтом, десио се још један случај, који разгњевио Румуне. Један одред мађарске жандармерије покушао је да се провуче кроз румунски кордон у намери да допре до места, где су биле сложене намирнице, које су биле куп-

љене за гладујуће мађарско становништво, а чији је извоз забранила румунска влада. Румунска погранична стража осети нападаче, те отпоче крвава борба. Мађари су успели да пребегну преко границе успевши дајсобом понесу и своје рањенике.

Но Шелди — Холанђани против Немаца. Копенхашком листу „Нациокал Тиденде" јављгју из Ротердама, да су на Шелди ноћу примећени неки непознати бродови. Холандска влзда решила је у циљу заштите неутралности да предузме потребне мере. Командантима холандских форова иа Ушћу Шелде наређено је, да отворе взтру на сваку лађу, коју примете ноћу према својим форовима. Ово је веома каргжтеристично решење, које показује, да је Хо-| лзнђанима већ досадило пријатељство Немаца, који за пријатеља сматрају само оног, кога могу до краја експлоатисати. Холзнђани су нарочито озлојеђени због варварског поступања Немаца пре ма Белгијпнцима.

Шта највише боли бвчлије. Дописник „Тајмса„ из Млетака јавља да је срео на италијанско-аустриској граници неке који су се враћали из Беча. Поређујући утисак који је добио од њнх са онпм који је имао од оних из Берлина, констатовао је, да је термометар нада у Бечу нижи за неколико степена од оног у Берлину. Берлину је нелаголно, жудан је новости, окануо се свог ранијег поверења, али Беч отвореио стра хује, јер је брзо отишла она опијеност која је владала светом кад се предавао онај бруталпи ултиматум Србији и он је страшно кажњен. Удар јачи од свих па и од пораза које су Руси задали, то је потпуно наседање охоле царске војске у малој Србији. Разочарење се види на сваком лицу, и то разочарење није далеко од очајаањ. Аустрија полаже сву своју наду у Немачку. „Једино нас Немдчка може спасти", чита се измећу редова у бечким листовима.

СО НОШИЈВТИШТО АУСРИЈАНЦИ СУ СВУГДЕ ОДБИЈЕНИ Крагујевац, 7. новембра Шестог новембра непријатељ је нападао на фрон г у Шопић -Ушће— Љига. Његсв је напад нарочито био снажан на југо-зап;ду од Л -заревца и на положаје код села Шопића. НАША ПОБЕДА НОД ЛАЗАРЕВЦА На југо-западу од Лазаревца непријатељ' ски напад је трајао целог дана. При том нападу непријатељ је развио снагу више од једне дивизијЧ После упорне борбе непријатељ је бачен у назад са великим губицима. Засобљено је мн^го непрнјатељских војника са два официра. НАЛАДИ НА ШОПИЋ Код села Шопића непријатељ је нападго у два маха пре и после подне. Непријатељ је оба пута био снажно одбијен и у испадима које су нлше трупе том приликом извршиле заробљена су три непријатељска официра, два кадета и преко 150 војника. НА ДРУГИМ ФРОНТОВИМА На осталим фронтовимл није се десило ништа значајније.

Ведуннн - Појединости о аралским племеннмз. — Рагници и вође хаџија. —

Као што је познато, Турска је концентрисалг у крајевима Сирије, на обалама Суецког Канала, велики број Бедуина, који су одређени за упад у Египат. По мишљењу компетентних кру гова, напад ће се извршити кроз врло кратко време. Ми не очекујемо никакав успех од њихове стране, јер ови пустињаци не могу ништа урадити против утврђених енглеских позиција у земљи фараона; требале би турске орггжизовзне трупе да их псмогну. Ма како било, ови Бедуини биће Турцима извидница. Бедуи«и, који представљају нзјчистији тип аралске расе, сматрг/ју се као мухамеданци, али су врло мало под њеним утицајем. Они су, у опште, остали нез-

набошци и још обожзвају камење, дрвеће, планинске врхове и т. д. Нису нимало лријатељи турског господарства, и не трпе, у опште, никакву државну власт. Они вијше воле да живе, апсолутно независни, од крађа и пљзчке. Они толико воле независност, да неђе да признају ни вође у унутрашњости Арабије, којима стварају много тешкоћа због своје рзтоборности. Није искључена могуђност, да ће овзј бунтовнички народ данас д.?1 се стззи у службу Турске у рату против Египта. Бедуиии су подељеии на више племена, која живе у Сирији, Месопотамији, на северу и југу Арабијје. Као најмногобројније племе у Месопотамији сматра се Мелтефик, које живи у долини Еуфрата и броји 50.000 шатора. Миогобројније је племе У сиријској пустињи, које броји бгизу 750.000 душа. Ово племе има сем тога 100.000

натпису. — Али, ако ме не приме?... Но нећу ништа изгубити. Ако ми пође за руком, никад нећу наћи боље прилине: све је боље него да се убијем у креввту.... Са таквим закључком он скоро Утрча у каицеларију. II Срећа је била на страни Корољксва. И ано је био пешак и без вретходног знања, њега приме у авијатичаре. Одмах је почео да под руновођењем старијих колега изучава ову за њега потпуно нову ствар. У том је букнуо рат. Због краткоће времена њега нису могли учити кзрочитим теориским знањима, него су га припремили само пргнтички. Користећи се тиме Корољков је ускоро добио допуштење да изврши пробни лет, који је извео веома успешно пред вепиком гомилом ззбпенутих војника. — Без прорачуна, само безумкзг храброст! — махнуо је руком командир парка посматраЈући

његове еволУције. — Храброст осваја градове! одазва се неки стари пуковник. Некг, рачунају старешине, а нама нека Бог да храбрости. И тако је Корољков, сав луд од рздости, био признат јунаком од војнмкз, те је сад само тражио прилине да докаже своју храброст. Прошла је једна недеља, па затим и друга, а у тврђави је све било мирно, и ако су на хоризонту извиднице стално примећивале непријгтељске трУпе, топове и комору. Било је очевидно, да је непријатељ решио да заобиђе тврђаву. Напослетку командант, који се био скоро сасвим смирио, добије од команданта грмије наредбу: — Наређујем вам, да сместа пошљете што већи број авијатичара снабдевеним шестопглачним бомбама на сусрет оклопљеним аутомобилима, који прелазе г[ аницу. Ускоро је Корољков добио на-

; редбу, да са 1 једним капетаном изврши тај задатак. Мзло затим изађу из тврђава два аутомобила са аероланимз и упуте се ка граници. На једном је био Корољков и капетан, а на другом командант пгржа. „Ето ме најзад близу циља, говорио је самом себи Корољков, гоређи од нестрпљења. — Само дг се та проклета чудовишта појаве што пре, па ће се све одмах свршити... Ах, Ољечка, Ољечка!" — Реците ми, молим вас, куда се возимо? — упита он капетана, који је мирно седео поред њега. — Ми идемо за пуковн^ком, зар не видите? — фпегматично одговори капетан. — А он куда иде? — забринуто је распитивао младић. Калетан се весело нгсмеја. — Питајте га, то ни он зацело не зна. Рззуме се, ми идемо да тражимо те ђавоље машине. о којима знамо само толико, да су они негде прешли нашу грамицу. Али зар ђе они стзјати на једном

месту? Ако нас непријатељска ксњица не зароби, све ће ово бити сн/мо гтријатна шетња и само.,.. Немогуће је, да их пропустимо, немогуће! — скоро ван себе рекао је потпоручник. А ако их гтропуст.јмо и не испунимо наредбу... Пуковниче, пуковниче! — позвз он луковника из првог аутомобила. — Молим вас, једну реч. — Но, шта је? — ззстаде пуковник. — Ми тражимо непријатеља, а он може проћи мимо нас, а да га у даљини не приметимо.... Кад бих се дигао у взздух, били би много сигурнији. — Па, уздигните се, кад баш хоћете, — пристаде пукозниа и сва послуга поче Корољкову помзгати да што пре полети. III Осетивши се на висини, Кервљков изврши неколико великих кругова по ваздуху, пажљиво гледајући на све стране хоризонта, али нигде није ништа при-

мећивзо. Већ је хтео да се спусти, кад му се одједном учиМи, да се један део зеленог поља креће. У* путивши се у том прзвцу, он је ускоро приметио, да се то не креће поље, него читава гомила кезграпних предмета обојени зелено као поље, које су дубоко газили њихови точкоаи. — Ево их, ево их, налослетку! — закуца му живо у грудима. А где су другови? У осталом, није ми стало до њих: нама и иначе на часовима говоре, да се никлд не осврћемо на друге, него да пазимо шта је под нама. А колико ли је тих зелених чудовишта? Шта ме се тиче! Ма колино да их има, одмах ћу их угостити... АВијатичар узе једну бомбу, а било их је свега десет, и поче пзжљиво разгледати растојањеод поља и рачунати брзину, којомсе креће. Али нинако није могао израчунагги. Боље да баци онако, на случај! — одмахну руком: Ољечка, Ољечка!... Са тим уздахом он спусти