Пијемонт

ПИЈЕМОНТ

ррој 291.

Стр.

Без слободе... — Трагични дани српске престонице — Од Душ. Мил. Шијачног —

— Ју, да ли ћу још кадгод дочекати, да чујем оно што ми већ досади: „Политика", „Правда", „Стража", „Депеша“!.. — Понова ћу се родити ако Божја воља буде, да опет чујем: „Пијемонт“, „Пијемонт", Швабе у фронт! Такав сам разговор чуо на периферији Београда од две просте жене, које једва да су писмене, које тешко да су кад имале марјаш да га одвоје за новине, али које су значај новина појмиле тек сада када су изгубиле слободу, златну слободу, која се тек појми кад се изгуби. Ми смо били без слободе пуне две недеље. Сувише мало за нашег мрског непријатеља, али сувише много за нас, чија је душа силно патила. У кратким потезима и збијеном слогу изнећу овде како су мрски непријатељи ушли у празни Београд, и како су га на врат на нос после испразнили, бежећи главом без обзира испред дивљења достојне храбрости непобеднога нашег ратника. Од 17. до 19. новембра У понедељак, 17. новембра, у зору рану већ више у Београду није било ни једнога војника и свакога часа очекивало се да рупи непријатељ. Престоничке улице биле су пусте. Нигде жива створа. Све што, из разних узрока, није било у стању да избегне, позатварало се у своје куће. Београд је пружао слику мр тве вароши. Прође понедељак цео дан, прође на миру и ноћ између понедеоника и уторника, освану и уторак и прође и друга ноћ и освану леп пријатан дан у среду, 19. новембра, а Аустријанаца нема нигде ни од корова. Већ смо се почели храбрити и тешити надом, да Аустријанци неће ни доћи и да ће се наша војска пре поново вратити, но што ће Аустријанци осетити да је Београд евакуисан. То смо у толико више могли веровати, што су из Земуна, с времена на време, још опалили по који топ на наше положаје, а веровали смо и по ономе „што је баби мило то јој се и снило". Али смо брзо били у нашем веровању разочарани... Угледнији грађани, у колико их је у Београду остало, купили су се обично у општини, где је увек било доста света. Била је среда, када око 10 часова пре подне дотрчаше неколико њих, један за другим, да нам јаве страшну вест, да су Аустријанци у Кеограду. Обрадовали смо се томе гласу као мајкд мртвом детету. Дакле, пропадоше све наше лепе наде и ми постадосмо робови. На два аутомобила стигла је њихова официрска патрола у пратњи неколико коњаника. Упутили су се право у „конак“, где су се одмах разузурили, као рђе у пандурској кући, и по-

слали по „биргермајстора“, да дође да их — поздрави. Привремена општинска управа, организована при кафи код „Руског Цара“ похита да незване и немиле госте поздрави. Један поручник их је примио. Био је то резервни поручник, Немац по народности, Бечлија, у коме је један наш грађанин познао — браварског радника, свога колегу по занату. Повдрави са сузама Већ пред подне коњичке патроле пошле су по варошким улицама. Били су то хусари „трећег позива“, бедна изгледа, на изнуреним коњима. Ми смо сасвим друкчије замишљали чувене ћесарове хусаре. Пало нам је у очи да су сви коњаници били Срби или Хрвати. Пролазећи улицама они би стали крај сваке куће где би кога видели и сасвим у пријатељском тону би нас поздрављали као да смо стари знанци и добри ^ријатељи: — Помози Бог, браћо! — Бог вам помогао! одговарају гласно наши, додајући одмах у себи: „врат скрхали на првом кораку!“ — Не бојте се браћо! Ми смо Срби! Никоме никакво зло неће се учинити, причају они редом, а мпогоме од њих сузе врцају и ма колико да се труде да сузе и узбуђење сакрију, нису били у стању. Они плачу за нашом изгубљеном слободом, они жале шго су победници, јер су Срби, па их боле, тишти их мајчино млеко. А како је тек нама!... Три ваставе на двору Од оне петорице што су остали у двору поручник је захтевао да се у року од 10 минута истакнена двору црножута застава. На једвите јаде продужио је рок на четврт сата, мотивишући то опасношћу да се из Земуна не би бомбардовао Београд, а аустриска застава на двору биће знак за оне у Земуну да обуставе паљбу. Л1ало доцније истакли су с десне стране црно-жуте зас гаве мађарску, а с леве хрватску заставу. Када је истављена црножута застава на двору, и грађани су, по наредби. почели да истичу беле прљаве крпе и старе пешкире, а у том је топчидерским друмом почела да стиже и пешадија. Она се није задржавала у вароши, но је одмах споредним улицама избијала на положаје око Београда. Прве чете које су стигле, показале су нам јад и беду, која код Аустријанаца влада. То су већином људи старијег доба, што би рекли наш „трећи позив", сви у овешталом и прљавом војничком оделу. На себи носе грдан терет и под њим, и теретом пегомесечних ратних напора, они корачају сваки за свој рачуи, без реда, сви јако погрбљени и посустали од умора. Свима им луше у устима, а на лицима им се, и поред задовољства што су „освоји-

ли“ Београд, јасно чита, да им је свега доста и да би најрадије својој кући, ма Србија отишла до Беча. То су, у осталом, они и јавно по Београду говорили. Пролазећи улицама, сни се лежерно јављају свету на свима језицима ћесарове државе: — Помози Бог! — Јо паро!! — Кип1а&! — Маус1а! Свет их по дужности из страха отпоздравл>а и по мало се открављује. Војска непрестано придолази: једни иду у град, други на положаје. Комора закрчила улице, а свет, окураживши се, хита Теразијама. По улицама То по подне Теразије су биле препуне војске и иарода. Официри се иису појавили на улице док се нису избријали и на себе навукли све ново од пете до перчина. По подне су се у гомилама шетали иитересујућн се нарочито за дејство њихове артиљорије. Били су задовољни посматрајући рушевине и рупетине. Али нам је свима пало у очи, да нису били победнички разметљиви. Скромношћу својом, они су у нас улевали наду, да ипак није све пропало. — Или су код нас наишли на коштуњац, или их је Рус потиснуо! — храбрили смо се ми међу собом и — нисмо^се преварили. Падало нам је у очи, да официри воде са собом велики број жена, с којима су већ први дан парадирали по Теразијама, заједно с многим Земунцима... Да ли су им жене или љубазнице, да ли их воде у комори или су их чекале у Земуну, наравно ми не можемо знати, али и то нас је куражило јер смо осећали да немамо разлога да много страхујемо од војске, чије војсковође ни у рат не могу без развратних жена. Вешала Добош је објавио, да свако ко има ма какво оружје, ватрено или хладно, да га одмах преда команди у конаку. Ко то не учини биће стрељан. „Комитације" ко зна где су, да их прокаже, добиће награду .и име ће му се чувати у тајности, а ко их крије биће и сгрељан. У опште за сваку кривицу код њих је била само једна казна — стрељање и вешање. Да нас застраше, на сред Теразија, између „Москве“ и „Балкана", подигли су вешала и обесили једнога младића кога су огласили за „комитацију". А зар је он један! Њега су убили јавно, а многе су убили да нико није ни видео. Тек када се они силни наши грађани „интернирани“ буду враћали у Београд, видеће се колико много невиних су Аустријании у Београду побили. 20. новембра. Сутра дан, у четвргак, већ је у варош ушла маса војске. Дошао је и армијски командант ђенерал Франк са својим штабом. То по подне била је у Горњем Граду велика парада. На свечан начин је на Граду истакну га црно-жута застава уз заклињање Франка, да ће се та застава вечито вити на бедемима мађар-

ског Нандор Фехер*Варо, како су брзо прекрстили наш лепи Београд. Из града су парадирали преко Теразија. Ђенерал Франк био је на коњу. То је слаб старчић, бедна фигура, на лепом коњу, грбав сав се искривио, и од'мах рекох у себи: да лоша јунака на добру коњу! Уређивање Београда Верујући у своју заклетву и у наш пораз, ђенерал Франк је наредио, те су одмах на врат на нос почели уређивати раскопани Београд. Рупе су засипали, ђубре чистили, рушевине рашчишћавали; одмах смо добили воду, електрично осветлење, трамвај, али никога од наших не видех на трамвају. Трамваји су стално били празни. Сваки дан су добовали по неку оштру наредбу, али су и сваким даном били све смушенији, те смо ми осећали да им не иде како би хтели и како су се надали. Официрска касина Официри су од хотел „Балкана“ начинили официрску касину, пошто су претходно најпажљивије претурили целу кућу од подрума до крова тражећи мајора Танкосића. Ту нису имали приступа не само Београђани но ни њихови цивилаши. Њихови официри ишли су још и у хотел „Париз“, који је тих дана прорадио. Подофицири нису смели тамо где долазе офицнри, а официри се нису виђали тамо где долазе подофицири. Радње су готово све биле затворене и они су своје потребе подмиривали ћи их калаузима, којима су обиловали, или разбијајући дућане одостраг. Наши су се скупљали код „Руског Цара“, али је у њему живот био зачмао, пошто смо ми сачињавали мањину. Први зраци наде Војници су нам причали да су сити ратовања и да ће се буљуцима предавати, а од официра сазнавали смо и да су им кола пошла суноврат. Један прост војник из шта ба армијског, Чех по народности, једно по подне рече мојој жени: — Но, не бојте се, ми побеђујемо... Жена је ћугала, јер је он ни мало није обрадовао. Он је то приметио па ће рећи: — Но, но, ми побеђујемо! М { Сиовени\ Германи морају доле. Вашу два дана Ваљево! Није га смела питати, да ли су већ два дана у Ваљеву или ће кроз два дана бити у Ваљеву, те је радосно потрчала да то мени јави. Нисмо могли веровати, али среће наше нигде, када чусмо, да је кроз Београд са Космаја пронето 12.000 рањеника и када почеше грувати топови. То су наши, они су близу. 300.000 Руса! Аустријанци су нам причали да су нашима стигли у помоћ 300.000 Руса, да се уз наше боре и Бугари. Тиме су хтели да оправдају своје бегство... Почетак бежања У суботу у вече почели су да бегају. Десет дана и десет ноћи без престанка су пролазили кроз Београд за положаје, и све је то за два

дана и две ноћи стигло да утекне, сем оних многих хиљада који остадоше у ропству и који оставише своје кости овде. У срдитој немоћи У недељу и понедељак све живо што су нашли на улици одвели су собом у ропство. Видео сам како су дошли, али нисам могао видети како одоше и без „збогом остајте“. Већ сам осетио потребу да се склоним на сигурно место, јер су ме неуморно тражили, а у мом дому немилосрдно све до последње игле уништили, да се освете „комитаџији", који им је трн у оку из Земуна... И нико други није видео њихову бежанију, јер ко год би покушао да протури главу кроз прозор или врата, био би или роб или би отишао у гроб... И што нисмо видели ми смо осећали по лупи при обијању дућана, по лупању телеграфских шољица и сечењу жица, по журном бегству хусара, по хучном трчању тешке коморе, а да и не спомињем ону страховиту топовску канонаду, која не престајаше ни за гренутак од зоре до мрака 1. децембра, све преко наших глава, што је за нас био доказ, да су Аустријанци у својој бежанији већ стигли до Бежаније. Последњи бегунци У уторак у зору изашао сам из свога сигурног скровишга. Када видех да на чесми нема воде био сам срећан, јер сам то схватио као сигуран знак, да су Аустријанци очисгили чувства. Окуат!ра]^ ражих се и истрчах на улицу. Суседи, као да су само чекали да се неко први појави, са свих страна истрчаше и сви се упутисмо наТеразије. Наших још нигде, а њихови војници у гомилама, али као разбијена војска, хитају ка Сави и не осврћући се на нас. Били су питоми као јагањци. Ни они јучерањи обесници, ни дај Боже! Ми голоруки грађани дадосмр се на разоружање непријатеља; чинила су го и деца и жене, а побеђени војници „силнога" ћесара мирно су се и без отпора предавали својој судбини. Улазак наше војске Биће да је било између 8 и 9 пре подне када су ушле прве наше коњичке патроле, а за њима и Краљ и оба Краљевића... Моменат уласка наше војске најслађи је час живота мога. То се не може описати, као шго се не може ни заборавити. Ми као да смо из гробова усгали. У свакоме војнику видели смо Христа, који нас је чудом Божјим дигао из мртвих. Ми смо се понова родили... Само они мили часови довољна су накнада за две недеље душевних мука, које нико не може схватити ко их није осетио. Из највећег очајања, без поступности, пређосмо у највеће миље и највећу сласт живота, и сви победно, у срећи и задовољству, из свега весела срца клицасмо:

Ој Србијо, мила мати, Увек ћу те тако зватн. Мнла зем-во, мили доме, На срцу је слашко шноме.

Маса поч. Л>убе С. Јовановића. Заступник Бранко Божовић, Краља Александра улица бр. 12. Штампарија „Пијемонт", Краља Алексаидра улица бр 12 Одговорни уредник: Гаја Константиновић, Битољска ул. бр. 37.