Плава госпођа

ПЛАВА РОСПОЂА. 101

— Непрестано је у грозници, у бунилу. Сад спава.

— Али она свакако тражи мене7 Зар ја не бих могла остати да јој штогод помогнем, да је негујем 2.. да нешто поправим 2..

Благ израз одлете са лица Зоринога мужа и Олга опет у тим хладним очима прочита прекорну мисао: и твој је брат ваљда тако умео преклињати и користити се људском слабошћу.

— Не, — рече он одлучно — јер ће с вама говорити о њему. Ето, сад знате.

(Од очајања да не може Зори ништа помоћи изгуби толико снагу да не могаде рећи збогом, већ му само климну главом и пожури ка изласку.

— Госпођице — рече он, пошавши за њом ако хоћете дајте ми адресу, па ћу вас извештавати како јој је.

Олга му баци један захвалан поглед, готово · гласно зајеца и побеже без речи, И он се врати у собу са сузама у очима. На постељи лежала је Зора са заклопљеним очима и са леденом облотом на челу. Она је само тешко дисала. Иначе је била као мртва: није знала колико њена пријатељица и њен муж пате, али каода је и у несвести знала да је он више не воли, јер око њених побледелих усана је дрхтало такво очајање да је очајник, какав је био њен муж, гледајући њу, заборављао себе,

Сутрадан је добио од Олге кратко писмо у коме га је, пославши своју адресу, усрдно молила да јој јави како је Зори. Он јој је одговорио да је исто и да то мора дуго трајати. »Ја ћу имати стрпљења; гледајте да га имате п ви. Ако би било жобро и доктор рекао да можете доћи, ја ћу вас звати“. Колико је сирота Олта плакала кад је добила то писмо. Међутим њен брат јој више није одговарао, мада она није веровала да је отишао из Париза и често му писала. Тада се у њеној души роди једна нада. Зорин муж ју је тако чешће извештавао, а она је молила ако што треба да му