Плава госпођа

106 МИЛИЦА ЈАНКОВИЋ

брат рђав и несавестан, Зашто га толико волиш, зашто сад не волиш више мене, него њега7

Зора је одговорила:

»На страну сваку логику; волим га, јер га волим, јер је једини човек кога сам заволела љубављу, јер ни презирање није кадро да уништи и смањи моју љубав. Ти то не разумеш: то је очајна љубав жене за човеком. Љубав је пијанство — кажу божанско — али после њега човек осећа стид, А пијаница се стиди свога порока и опет пије, А тебе, ах, како тебе волим лепо и мило. Чудно те волим. Моја је мама умрла кад ми је било петнаест година. До њега и до тебе никога нисам волела као маму. Каошто ми је у детињству била анђео заштитник тако сам је и после као млада жена призивала кад се из сна тргнем. Дуго сам у мислима живела заједно са својом мамом, Па после кад ми је живот поред »племенитога господина» постао неиздрживо празан ја сам желела једно дете, једног анђела коме бих ја била анђео чувар и које би мени било анђео чувар. А сад, Олга, тебе волим тако каодај си ти у исто време и моја мама и моје дете... Разумеш2 Али ипак не волим те више, него њега... не могу... иако би хтела.

Једног вечера дође господин изненада. Рече јој да јој не носи писмо, већ нешто лепше.

— Смем да дођем2 — упита Олга готово са неверицом.

= Смете, сутра — рече он.

— Ах, најзад! осмехну се она — Сад више

нећете носити отворена писма у којима вас ми помало оговарамо.

Сад се он осмехну:

— А вама није чиста савгст, па хоћете да се исповедите. Знам Зора ме не штеди, Никад није умела да се претвара.

— Дакле, у колико сати сутра2

=— У колико хоћсте.

= Пре подне у девет.