Плава госпођа

108 МИЛИЦА ЈАНКОВИЋ

мењала: сваки час би, као од неке ватрене мисли, поцрвенела, да одмах затим побледи и побели као бела мајска ружа, Само по томе сталном узбуђењу и тој заплашености изгледала је болесна, Каода јој је у болести коса још порасла. Ах, та златна коса, коју је она још канда волела, била је оплетена само у једну дебелу плетеницу и лако увијена око главе,

Говориле су о обичним стварима и господин се уплитао у разговор са неком нежном веселошћу каода се радује што је њој боље и са неком за Олгу тако дирљивом пажњом каода се боји да

не увреди рањено дете тамо где га боли. Старао _ се да их не остави дуже насамо, да не би започеле какав опасан разговор. Зора каода се умори. Седе на диван и замоли мужа да јој донесе рад.

Везла је љубичастом свилом по птупљикавом танко зеленом платну неке крупне врло лепе љубичице. Олга се заинтересова, а она јој рече:

— Тако бројим, бодем, да ми прође време,

Господин изиђе у предсобље да каже служавци да спреми кафу. Олта загрли и пољуби Зору.

— Је ли да је лепо2 — упита болесница, показајући свој рад. Е = Врло лепо — одговори Олга искрено.

= Купи и ти, па да израдимо два. Купи ти за оба. Ово је купљено за Ђорђев новац, па ја не могу. А кад ти купиш обе ћемо по једно израдити и ти ћеш му оба поклонити, Волим да има моје у соба.

И она опет заплака.

— Ћути, ћути... — страховала је Олта и чудила се како сад она наређује — (прости. Бојим се ако ти буде горе, отераће ме, па ћу опет умирати од жеље да те видим.

— Умирати од жеље да те видим — понови Зора тако очајно да Олту заболе срце.

Уђе господин и Олга се обрадова, У његовом присуству све је било некако сигурније,