Плава госпођа

3 МИЛИЦА ЈАНКОВИЋ

Чини ми се да не болујем од плућа, већ од чежње за животом, од неутољиве жеље за неким душевним покретом, за неком значајном активношћу. И чини ми се да су ове брдовите обале што се преко мора назиру, као сенке, далеке али постижне обале среће. Зашто мени живот није дао нешто што не знам шта је, али што знам да ми треба7 И зашто ми судба не пошаље вас коју знам зашто волим 7

Слушајте, Олга, дођите к мени! Хоћу! Да вас видим, да вас пољубим, да ускочим с вама у барку, па да јуримо по мору. Хоћу да се смејем са вама!

то видите, сам човек не може да буде радостан; ја овде немам на кога да се осмехнем. Пристајем да будем сама кад сам несрећна. Дођите! Шта вас везује за Београд2 Да тамо некога волите, не бих вас ни звала. Али ви сте сами казали да највише волите свога брата и мене. Знам већ, више њега, али док он није с вама идок се спрема да постане славан, ходите к мени. Дођите брзо!

Ето та ме је жеља одвојила од мора и довела у потамнелу собу. Да видите море и једрилице како одлазе као моје мисли и наде, да видите ципресе, витке и тамне и тужно узнемирене као ви. Море је широко и добро, оно све воли; моје је срце узбуђено и само, оно воли море и вас, има море и жели вашу душу која, је такође пуна тајне.

Дођите !

Ваша у Зора.

После неколико дана добила је овакав одговор:

Драга моја добра гтоспођо, Ваше писмо ме је и обрадовало и бол ми причинило. Ви ме зовете; мене сте се, окружени лепотом, зажелели. Како бих радо долетела, да вам се захвалим и да видим море! Не могу, не могу. Ето отуда и бол. Дошао ми је брат. Зовем и њега, а он неће. Због њега сам у великој бризи. (Опростите што у вашу лепу атмосферу хоћу да пошаљем део свога узнемирења.