Плава госпођа

138 МИЛИЦА ЈАНКОВИЋ

Она претрну и снага јој клону на руку која ју је водила. Млади човек прође поред њих. Не, није био он. И руменило се полако превуче преко бледога лица лепе жене. Радост затрепта у срцу њенога мужа, који сликара није познавао и мислио да личи на Олгу. Чим уђоше у свој стан, она клонуло седе на диван. (Он јој приђе. Она је била задовољна што онај човек није био сликар. Па ипак је била много узбуђена. Муж је запита:

— Да упалим светлост2

— Не, — одговори она — овако је лепше,

У соби је била полусветлост од дана који још није прошао и од месеца који је рано изишао.

— Ти си уморна — рече јој он.

(Она склопи капке у знак потврде. Она је бела као снег. Кад опет отвори очи оне су биле тако светло плаве и тако изразите да се њему учини да хоће да кажу неку жељу, тужну жељу. Две минђуше од опала засветлуцаше као две сузе тих плавих тужних очију и каода још мало осветлише ту болну лепоту.

— Како си дивна! (Ох, како би био срећан кад би ме волела! -

Она га погледа. Лице му је било пуно искренога бола и неке чисте чежње. (Она се лако стресе. Помисли: зашто не могу да га усрећим 2

И рече тихо:

— Хтети —- то није ништа,

=— То је мени засада доста — шапну он нежно, болно,

Она изусти:

— Ја би хтела... али...

Она не доврши, већ спусти главу на његово раме, каошто је увек у болести чинила. Он је затрли она се не опираше. (Осећала се малаксалом, требало јој је нежности, хтела је и она њему да буде добра. Али кад у њему проговори човек гладан љубави и кад је он обасу ватреним, страсним пољупцима она изгуби свест.