Плава госпођа

ПЛАВА ГОСПОЂА 159

— Да, заиста, требало је и тебе жалити. Али ти си сам био крив.

— Ако жена не воли мужа, већ воли мене, нисам ја крив што ће он патити. Нека буде филозоф, па нека не пати.

— Он је то заиста био, он је био стојик. Али, опрости, да оставимо с поштовањем његов бол.

— Али његов је бол прошао. Они су онда пропатили обоје, а сад ето опет су се помирили и воле се можда више него раније. Значи, ја сам им учинио добро што нисам дошао.

— Ниси им учинио добро. Они се нису вратили једно другоме, каошто сам ја желела и надала се, они су само пријатељи, нису могли да се раставе, јер их је везивала заједничка прошлост као мене и тебг наше детињство, и било их је страх да сваки за се пође другим путем сами болан. Они су остали заједно, да се негују у старости, они су пријатељи као ти и ја.

— Олга, шта говориш 2

— Оно што знам.

— Али то је немогућно, то је невероватно.

— Невероватно већ није немогућно. А ти верујеш да у свету има чудних ствари. Ја верујем да их има много више и много чуднијих него што се зна и што се мисли. Мислила сам да ти то не кажем, али сад ми се чини да је то боље, него да мислиш друкчије. Али немој мислити да она тебе још воли.

— (О, не, — рече сликар и замисли се.

— Видиш, Мишо, — поче Олга тихо — кад си ти био онако зао, ја сам патила страховито. Мени је недостајао брат, али ја нисам пошла по свету да тражим другога брата. (Остала сам са својим болом. (И ето, ти си ипак дошао, помирили смо се. Зашто не би и човек волео само једну жену2 Зашто разочаран не би остао при своме болу...

— Али, Олга, — прекиде је он — то је сасвим друго: сестра и жена!