Плава госпођа

Пау МИЛИЦА ЈАНКОВИЋ

— Не, — рече Олга тужно — никад се у томе нећу сложити с тобом. Ти си био дужан да дођеш. Није била ту више у питању екстаза и естетика, него живот једнога човека, за чију би смрт ти био кривац. Без мудровања и те себичне филозофије имао си да дођеш, да се суочиш са смрћу, да станеш пред болесницу поред њенога мужа. Ми не знамо шта би се тада догодило. Него ти си се бојао за себе да те не заробе, а ниси имао ни сажаљења за другога, ни страха од савести.

= Вараш се, Олга. Мени је било страховито тешко. Мучила ме је савест, плашио сам се за њу, за тебе, али сам се највише уплашио од онога што- сте ми предлагали.

— Пре свега.си био егоиста, Да си дошао, да си видео ону величину бола и ону величину племенитости, ти би морао постати бољи и осетити оно што сам и ја осетила. Кад си ти волео Зору и она тебе ја сам мислила да вас разумем и нисам вас осуђивала, а кад сам после видела колико је господин патио, ја сам осећала да је Зора крива, не ти, јер она је њега знала, она је била дужна да га чува од бола. Али кад је она хтела да умре и да полуди и једини спас био си ти, а ти ниси хтео да дођеш, онда си ми за све био крив ти. И тада сам појмила да је највећи грех чинити другоме зло — бол.

— То није логично, Олга. По твоме мишљењу бол је неправда и неморалност, а њега мора увек бити. (Од њега се човек неће ослободити и ако се ослободи свих материјалних беда. Срећа човекова зависи од осећања, а човек није господар осећања. Шта сам ја крив што не волим више7 Можда је баш она крива што још воли2 И она пати, и мене окривљују, а ја не смем њу да окривљујем. Ти си жалила њу и њенога мужа, ја сам жалио тебе што се без икакве кривице кидаш и мучиш, а нико није жалио мене коме је сва та историја тако мало задовољства, а тако много горчине дала.