Плава госпођа

12 МИЛИЦА ЈАНКОВИЋ

То није логично —- прекида она сама себе и сетивши се рата, дугих година страшнога чекања, зебње и слутње, пребаци себи да је незахвална.

— Ала сам ја спавао, А шта си ти за то време радила, Олга; — упита он.

Олта се осмехну: то је била његова стара навика да место љубазних речи, кад је много био расположен према њој, говори уз сваку реченицу: Олга, Олга, -

— Ништа нисам радила. Гледала сам овом мислила,

= О чему си мислила2 Или о коме7

— О свему и о свима нама. О ономе што смо препатили и о ономе што ћемо још препатити.

— Па јеси ли дошла до каквих закључака 2 осмехну се он.

— Јесам —- одговори она озбиљно и тужно,

= Смеју ли се знати2

— Да је живот ипак леп и., да је добро имати брата...

Он порумене, што је била реткост. Његова је особина била да побледи..

Ћутали су и гледали кроз прозор.

Напољу је још падао снег крупним белим пахуљама иако је величанствена слика већ била довршена, И бели дворци, и бела црква, и белим застиркама покривене стазе, и ограде, и белим ђерданима окићене јеле, ибелим џубетима огрнути стражари шимширови, све је било весело, све каода се радовало што је дошла бела невеста — зима,

— Мишо, о чему сад мислиш2 — упита Олга изненада и њен глас топло одјекну у тишини.

Он јој главом показа белу природу пред њима и рече:

— Мислио сам: пре три сата било је блато и туга и пустош — а садг Зашто не би могао и чо_век тако

Она рече озбиљно:

— Мишо, и ја сам то исто овога часа помислила. -