Плава госпођа

ПЛАВА. ГОСПОЂА 2!

зеленкастим сјајем као да се презирући једи што га је судба довела међу будале.

Па ипак! Она се готово обрадова: имао је иста уста: иста контура, исти болан израз, као да на њима стоји неко ватрено питање, као нека трагична загонетка, преисконска, вечна, наслеђена можда од далеких предака, о којима се ништа не зна.

Док је он њу посматрао, дивећи се душевности њен: физичке лепоте, она је у њега гледала да одгонетне и нађе душу налик на Олгину и кад је најзад опазила уста која је у Олгиној тајанственој лепоти волела исто као и њене очи, она се некако утешила и осетила неко мило узбуђење од кога је чак мало поцрвенела.

Изгледало јој је да је учинила једно откриће. Осећала је да се боји од његовога ћутања, а знала је да ће ако проговори говорити о глупостима. Дакле, он је лажан. (Он се лажно и смеје. Значи он је друкчији. (Он се крије. Ово што хоће да покаже, њој је немило. Али тај други, његова душа, та туга маскирана осмехом, то крваво питање на уснама тако лепим и тако болно живим на мртвоме лицуг2...

(Она се нечега уплаши и зато што се загледала у његове усне, она га упита истим тоном као да пита Олгу:

— Шта мислите 7

И они се сви троје мало зачудише томе питању. (Он се осмехну пријатно и рече:

= Проклињем судбу.

— Зашто2 — питаше лепа жена.

= Што вас није створила сиротом девојком, служавком, рибарком, продавачицом цвећа, свеједно. само не госпођом важнога господина из Београда.

(Она га погледа уплашено и запита:

— Зашто2

Али чим је изговорила реч, сетила се и осмехнула се, а он је упијао очима ту промену израза у њеном погледу. Видео је да више није потребно