Плава госпођа

ПЛАВА ГОСПОЂА. 25

Он је осећао да га хвата неко лако весеље, као да је пио шампањца и кад је барка полетела преко плавих таласа учини му се да је то најбољи начин да се то одушевљење потроши. Гледао је у њу и радост која је, као са сунца светлост, пљуштала из њених очију прелазила је на њега и он је осећао да воли и море, и Олгу, и лепу жену, и себе, и веслача једном истом љубављу, љубављу којом човек воли природу и уметник лепоту.

Изгледало му је да се сав претворио у душу, да је та лака душа полетела у свет сама без тела, без увек немирних нерава, без срца чак. Али не: негде је унутра, баш као на срцу, притискало. Две су речи пале на дно срца и једна као да је уједала једно место, а друга као да је љубила баш то исто место и он није знао да ли га још боли, или је већ прошло. »Туђем човеку« и »наша Олга« — то су биле те речи сасвим обичне и сасвим наивно речене.

(Он је обећавао себи да мора њу разумети, а није знао да више ни себе не разуме. Обећавао је себи да предузме »тактику« и одмах затим се питао: — Каква природна наивност у очима те жене која изгледа паметна толико да задаје страх и кокетна и искусна толико да готово изазива на двобој!

Тога дана било је све мирно и добро, јер је човек био под влашћу уметника и он се само дивио. Доцније човек је захтео да осваја, зажелео је да буде вољен од те лепоте и да јој буде господар и узео уметника као саветника, као оруђе да дође до победе.

У почетку му се чинило да се одмах заљубио у њу одушевљено дечачки као кад му је било седамнаест година и почео је да је обасипа хвалама и ласкањем. Она је то све примала као шалу са неке краљевске висине. Њени љубазни осмеси су говорили: Добро, причај, ја знам где је граница детињарији и нећу допустити да приђеш ближе.