Плава госпођа

832 МИЛИЦА ЈАНКОВИЋ

— Не, шалу на страну —- поче она да падау ватру. — Један човек са чудотворним талентом, непостижном техником, божанским светлостима и сенкама слика закланог вола, много ружних људи и жена које не изгледају да имају у глави више мисли него на лицу, а на лицу су им нижи инстинкти. Он је генијално сликао баналност.

=— Он је генијално сликао здравље овога живота које је пуно и прозе и поезије.

— А он је могао стварати светове, певати песме, изводити музичке комаде од тога што је имао. И Мопасан је геније. Боље него ико он ствар из живота из највеће површине извуче на светлост и из најдаље даљине изнесе пред нас који у мраку не видимо и даљине не посећујемо. Изволи види и мисли сам! А шта ти мислиш о томе, велики човече, и шта ти осећаш2 Ти само знаш и равнодушан си. И Рембрант и Мопасан су боље можда него ико на свету копирали природу и живот. Пристајем да им се за то дубоко поклоним, Али да ја волим некога треба да ми он да још више од онога што он види, разуме и уме да каже или наслика, да ми да себе. Да унесе своју љубави свој живот у онај туђ живот што је дао. Човек може да падне у очајање кад чита Мопасана, јер је у свету зло и Мопасан изгледа и не мисли да га поправи. А кад. човек чита Достојевскога он не пада у очајање иако и у његовоме свету има много зла, јер Достојевски воли те своје људе, хоће да им помогне и верује да се зло може смањити. За Мопасана је све као ствар и он стоји високо и гледа одозго — сасвим равнодушно. Достојевски, створен да стоји високо својим духом, тражи у злу међу људима људску душу, налази је у блату и хоће да је уздигне до своје, јер верује _да је душа божанско дело. Ја се дивим Мопасану као творцу, као природи, али волим више Дикенса, Додеа и моје руске писце. То је можда стога што осећам да пи они мене воле, а мени то највише треба. |