Плава госпођа

86 МИЛИЦА ЈАНКОВИЋ

љубав и срећа то што јој он може дати. Он се мучио и њу је мучио и баш из тога мучења почела је да се рађа њихова љубав.

Олга, незадовољна братом који није, како јој се чинило, довољно поштовања указивао њеној госпођи, покушавала је ипак да га брани.

— Он је у суштини добар, и ја сам убеђена жа вам се диви, али ето нарав му се променила, понаша се врло рђаво.

=— У његовој души није све исправно, али зато ја нисам ништа крива и није право да трпим.

— Ах, боље да нисмо дошли! — уздахну Олга. = Да идемо2 = Олта! — и она је ухвати за руку и пољуби

нежно.

(О, колико је пута Олга после помишљала на на тај тренут и жалила што нису отишли.

Сутрадан су две пријатељице седеле на Олгином балкону и гледале у широку слику које се никако нису могле нагледати.

С мора је долазио он ведар и мио и скидао им шешир са пуно поштовања и љубави. И оне су се погледале и њихове су очи говориле; какво је ово чудо Као да у њему имају два сасвим различита човека.

= Како сте, госпођо 2 — питао је он, рукујући се срдачно и гледајући је пажљиво као да је испитивао има ли какве промене на њеноме лицу.

(Она је, не знајући зашто, поцрвенела и била још лепша, (Осећала је да јој је близак кад је такав. Он је причао о неком догађају из града и о једном »типу« који ће узети да слика и онда ућутао. - Смркавало се. Море као да је осећало сваку промену дана, као да га је осећало осећањем. Он се загледао, загледао. Пирио је ветар. Зора је билау белој батистаној хаљини.

= Хајде да се играмо искрености! — рече изненада он умиљатим гласом.

— Каква је то играг — упита Олга.