Плава госпођа

ПЛАВА ГОСПОЂА. 85)

полагано одомаћивала на његовоме лицу. Он је нашао да му је она корисна: њоме је од света заклањао своју душу пуну егоизма и јачине. И сасвим је усвојио. Облачио се у њу кад би пошао у свет. Навикао се на њу и она му је постала друга природа. Па ипак је тај блазирани човек имао две светиње: своју уметност и домаће огњиште, али само своје огњиште. Своју мајку и сестру он није стављао у ону општу категорију која се називала мало презривим именом »жене«. Олгу је од свих својих највише волео и био њоме задовољан некако тако као да је она, пошто је његова сестра, била "дужна да управо таква буде.

И сад се ето појавила ова лепа жена која стоји пред њим као неко више. биће, као нешто сасвим ново. Она не личи на друге које му се нуде да им да заувек своје име, или тренутно задовољство. Она се брани од његовог искреног одушевљења, љути се на покушаје његове дрскости, понекад га и мрзи, али је он ипак привлачи. Он то осећа и зна и зашто. Јер и он у себи више цени уметника, него човека. И он једва савлађује своју жељу да јој покаже своју уметност, да своју уметност крунише њеном лепотом, једва, али савлађује. (Он не зна јасно шга хоће али он ипак жели оно што не сме да жели. Испитао је вешто Олгу о Зориноме мужу. То је било лако. Олга је одушевљено све испричала. Да ли је њему падала на ум жеља да триумфује над тим човеком то он није знао, али је с радошћу схватио да она још није знала шта је љубав и предосећао да она чека љубав. Зашто не би он био та њена љубав Луде тренутне наде. Затим је долазило поуздано уверење да својим удварањем неће код ње успети као код других. Мучио се и осећао да је све више воли што се више мучи, И то као да му је давало права да мучи и њу. Он се сам чудио својој дрскости. А после је говорио у себи да п она има права на љубав и на срећу. Чак као да ју је сажаљевао што је лишена тога, а није се питао да ли је заиста

де