Плава госпођа

50 МИЛИЦА ЈАНКОВИЋ

се сасвим преобразио. Постао је весео неком неодољивом веселошћу од које је он постајао леп, и мио, и млад, и којом је све око себе заражавао. Млада жена се чудила и изгледало јој је неразум љиво што одмах није био такав. Зашто је употребљавао тактику и неискреност кад је могао природношћу и истином да добије много више7 Било је нечега младалачки нежног и мушки снажнога у сваком његовом покрету, изразу речи. Зашто је тај човек тако тврдички крио све то благо и давао од себе једну Бр тј маску, као глумац који игра сумњиве типове7 И откуда му је дошла ова лепота 2 Каода је требало да његове хладне очи засветле осећањем, да би се правилна лепота његова лица могла опазити. Лепа уста са болном дрхтавом линијом била су још лешша кад се искрено насмеју: човек се радовао као кад види да се туга развеселила,

Брат и сестра сад су много више личили једно на друго. Олга се увек кад је била с њима осмехивала радосно. Али док је њен брат сликао њену госпођу, она је одлазила своме мору, да не смета, мада је много волела да гледа како он грозничаво одушевљено ради. Она није могла ништа ни да чита, ни да ради: све јој је изгледало губљење времена. Њена љубав било је море.

=— Шта радите ту по ваздан, на томе вашем престолу ! — питала би је пријатељица кад би за. време паузе дошла до мало проћаска.

— Слушам и гледам како долазе таласи, чи"тави легиони таласа. Долазе, долазе плави таласи и доносе из недогледне даљине нешто мојој души што ми се чини да припада њој, и односи поглед у даљину која бежи испред погледа нешто од моје душе што можда припада даљини и ономе што се не може догледати и сазнати. Знате да ми се чини невероватно да сам ја тек одскора упознала море; чини ми се да сам га много раније видела и да сам све ово знала, чини ми се да сам живела пре овога живота и да ћу живети вечно.