Плава госпођа

ПЛАВА ГОСПОЂА 68

и по дужности, Неки би се цвет у њеној души мрзнуо од те хладноће и она није умела да нађе утешну реч да му каже иако јој се чинило да све од ње зависи. Запитала би га само очајно:

— Шта вам је

— Ви знате...

Она је осећала да је постала огледало његовога расположења. Није више личила на горду госпођу која се смеши господарски и која влада собом и другима. И није била несрећна што је то све изгубила. Сву је њену душу испуњавао он; радовала се кад је бивао весео и патила кад је био мрачан.

Једног дана она доби једну депешу. Била је сама са њим на тераси.

= Чекајте — рече он — Имате ли јаку машту

= Имам — рече она.

— Замислите да вам ова депеша доноси вест да сам ја умро.

Она одједном страшно побледе да јој и усне омалокрвише, у очима се отвори амбиз ужаса, она завали главу на наслон столице и грчевито стеже депешу.

Он скочи очаран двоструко. Дође келнер са кафом. И сликар мораде да буде само сликар: Она се већ прибрала и смешила се своме страху и стварности која је далеко од хладноће смрти,

— Дивна идеја! — усхићавао се он. — Замислите слику: девојка седи у башти и мисли на. драгога, она је радосна и чека писмо. Долази писмо, она га пресрећна отвара и врисне, завали главу и рука сама гужва писмо, Све се то сазна. само из израза њенога лица и њених очију, а испод слике пише:

>Он је више не воли«,

— Не — рече млада жена — ја више волим да замислим оно прво.

На његовим уснама задрхта срећа,

Она је читала депешу.

— Дај — рече он готово заповеднички,