Плава госпођа

64. МИЛИЦА ЈАНКОВИЋ

Она му пружи са гримасом као да је хтела рећи: беспослица. Муж јој је честитао рођендан.

=— Ах, убио бих се — рече сликар и оде без збогом.

А она је остала и мислила страшне мисли и чудила се како се не ужасава од њих.

Доподне су обично проводили у купању. Они су заборавили да су болесни, али су се лечили, јер је лечење било највеће уживање што га човек може имати на мору.

Још од девет часова почео би да долази свет. Купатило, начињено на дрвеним стубовима далеко у мору делило је мало луку у два дела и са својим безбројним кабиницама изгледало као нека мала насеобина, као неко село које остављајући за собом скеле које су се љуљале хоће да бежи на пучину,

(Олга је имала жељу да преноћи коју ноћтуу једној кабиници у доба »буре«. Једне степенице спуштале су се у дубоку хладну воду, друге су водиле у плитко загрејано море које запљускује малу пољаницу пуну песка, на коме су се сунчали. Над кабинама била је тераса где се могло на висини између неба и земље такође сунчати. Сви су волели »пржину«, само је сликар волео терасу са које је гледао небо и земљу и море.

Као свуда на мору, купали су се заједно мушкарци и женскиње. Њему се много допадала та шарена огромна слика најлепше природе и најлепшег живота, пуна трептања боја, покрета, говора, вриска и пљескања. Допадала му се та слика да је гледа, не да је наслика. Допадала му се као слика коју је насликао други много већи од њега,

Пошто би се прво расхладио и затим уморио пливањем по дубоком мору, попео би се на терасу, легао на леђа, изложио груди сунпу и предавао се погледу и осећању. Овај свет је био сасвим друкчији него његова паланка, него живот у Београду