Плава госпођа

ПЛАВА ГОСПОЂА 65

и у Паризу. Знао је да су те лепе жене које су излазиле из воде у плавим и шареним костимима имале по осамнаест и двадесет година, те девојке витке и високе и зреле као ране јабуке нису имале више од шеснаест и четрнаест година. Готово невероватно. Њему се чинило да лежи на маестраловом крилу, или на сунчаним зрацима, и са те висине посматрао је уметничким оком лепе људе и још више лепе жене, Узалуд су се обукле готово до грла у платнене блузе, море им је враћало њихову природу можда још улепшавајући је кроз мокро платно. Нимфе које се смеју и пливају по прозрачној чистој води. Изгорели од сунца људи били су стасити и лепи и у немирној глави комбиновале су се разнолике слике, И његове мисли нису биле вулгарне.: (Он је осећао да је овде људска природа више чулна и да је природност као увек безазлена, док би се тамо где је он живео такве слике гледале или са филистарским стидом или са унакаженом страсношћу и болесном чулношћу. И он је схватао као и увек да је човечије тело лепо и да само душа у човеку може бити гадна.

Разуме се, у тој гомили пливача, увек би налазио и чувао погледом своју плавокосу пријатељицу која је и у морску одећу уносила свој јединствени укус и своју љупку, грациозну живост. Ниједна се жена није сетила да начини костим такве боје која кад се покваси изгледа као патинирана бронза. У њему је изгледала као Дијана. (Дијана од мермера у оклопу од бронзе — ругао јој се понекад.) Други јој је костим био као бледа кајсија и имао само једну нијансу јачу од боје тела кад га сунце обасја и кретање загреје. Тај други се њему много више свиђао. Али је најлепша била у плавоме који је имао боју њених очију и боју мора. Иако је тај био најмање оригиналан, он јој је најбоље стајао и она га је најчешће облачила мада је иначе била сујетна и волела да носи оно што нико нема, Е