Плава госпођа

66 МИЛИЦА ЈАНКОВИЋ

У мору је било пуно младића које је он познавао и који су радознало и умилно погледали плаву жену и црномањасту девојку у црном оделу која је нехотице и у мору представљала тугу. Било је неке отмене простоте у свакој њеној хаљини и било је неке чежњиве несвесне елеганције у свакој линији њенога младога тела. Сликар је избегавао сваку прилику да их упозна са којим својим познаником. А млади људи нису били наметљиви. И никад није видео дрског погледа. Због тога је био задовољан.

Олга није била најбоља пливачица, али се старала да савлада своју неумешност и поносила се и хвалила кад би препливала «више од тридесет метара«. Њен брат јој је давао упутства, пливао поред ње, смејао се њеној »јединој сујети« и плашио је одлазећи далеко иза стења где је, како су говорили, било опасно због морских паса.

Највише је волео да се удаљи од њих и да их одозго са терасе посматра. Сунце је сипало златну кишу, из воде се подизао, као одзив, сребрн пљусак; море се преливало у трептању светлости, у плавилу далеком и блиском које око човечије толико заволи да га и срце заволи. Ено Олге, тамо далеко на песку, са нечијом децом зида град који се не види. (Ох, груди се шире и душа осећа да се увек жељна најзад засићава сунцем и лепотом. Зашто му Олга на обали изгледа тако далеко2 Зар се његова душа измакла данас тако високог Како је то заиста чудно: Олга на жалу изгледа далеко, а тамо на пучини линија у којој се небо састаје са морем изгледа близу. А колико простора има донде7

Али где се изгубила Зора2 Он је жељно тражи и не може да је нађе. Најзад је спази.

Лежала је на другој тераси сама. Лице јој је било у сенци шешира, али га је он видео или уображавао да види, Глава јој је била заваљена, грло обнажено и око њега горели су корали крупни као трешње. С мокрог одела дизала се лака пара. Њене